Материк

Страна: 362
Повез: тврди
Писмо: ћирилица
Формат: 13 x 18 cm
Година издања: 2016

Наш живот се формира на нашим ранама (траумама). Све што живимо заправо су губици које смо или преобразили у живот, или су постали наш пакао. Цели наш живот јесте борба да таму претворимо и преобликујемо у светлост. Да узмемо необрађени, хаотични материјал своје душе, пун губитака и рана (траума) и да му уз помоћ благодати Божије дамо облик и лепоту. То је најважннија битка у нашем животу, како да пакао преобразимо у рај.

Како да траума постане чудо. Како да рана постане живот. 

Издавач: Хришћанска мисао

                Београд 2012. 

Страна: 172

Како су дани у седмици добили називе и коме су посвећени

"Дете моје..."

Који наслов би више приличио овој књизи, испуњеној речима очинске љубави? Који други наслов боље описао тугу, муку и бригу једног митрополита за хиљаде младих које је упознао? Који други би могао лакше допрети до тебе, драги читаоче, да одагна сваку сумњу да се блаженопочивши митрополит Сисаније и Сијатисте Павле обраћа теби лично, био ти млад човек који тражи свој пут, или родитељ који с љубављу одгаја своје дете? 

Његово очинско "Дете моје" недостаје више него икада.

Потресно сведочанство о храбрим и одважним кћерима Србија које су браниле образ и част свог народа у Првом светском рату, о којима је светска штампа писала са дивљењем, а чувени француски генерали, попут Франше Д’Епереа, у њима видели велику узданицу за одбрану од непријатеља. Светска штампа доносила је њихове слике на својим насловним странама и са дивљењем извештавала о јуначким подвизима велике Милунке Савић, српске Јованке Орлеанке, и Софије Јовановић, чувене бранитељке Београда.Антоније Ђурић приповеда нам о подвизима и јунаштву одважне Василије Вукотић, ћерке сердар Јанка Вукотића, Наталији Бјелајац, храброј Словенки која је напустила родни Марибор и пошла да брани српску земљу. Ту су и приче о Марици Савић, Милосави Перуновић, Ленки Рабасовић и многим другим хероинама које су преживеле све страхоте Албаније и храбро закорачиле на Солунски фронт, како би учествовале у ослобађању своје вољене отаџбине….

Ја сам их гледао и на ратишту, с пушком и бомбом у руци, и у болницама, у којима су на материнске и сестринске груди привијале рањене јунаке, и у повлачењу кроз непроходне албанске гудуре, где се на немоћне и сломљене болом пуцало у леђа из заседа, и у којима семасовно умирало од глади и зиме… Гледао их и дивио им се! Ни страха, ни колебања, ни суза, ни уздаха! Није било жртве коју оне не би могле да поднесу за своју отаџбину. То су одважне кћери Србије, мајке и сестре јунака са Цера и Колубаре, мојих ратних другова, којима је отаџбина била преча од живота и које су, бирајући између понижења и смрти – изабрале смрт…
   - Анри Барби, француски књижевник