Шта се дешава када једног лењог и непослушног мачка газда отера од куће и он се први пут у животу нађе у шуми? Уплашен сусретом са  непознатим житељима шуме, није свестан да се и они, можда још више, боје њега. Из овог неспоразума настаје низ комичних догађаја.

ОМИЉЕНЕ КЊИГЕ МАЛОГ ЈЕЖА

Након двеју књига у којима су описане пустоловине нашег старог пријатеља Јежића, издавачка кућа манастира Жиче објавила је и шест омиљених Јежићевих књижица које је волео да чита када се након својих пустоловина враћао у свој скромни дом.

Верујемо да ће наше најмлађе читаоце ове топле, духовите и изванредно илустроване сликовнице развеселити, насмејати, ганути, али и подстаћи да се замисле над мудрим поукама које у себи садрже.

Наставак књиге Необичне пустоловине малог Јежа“ на чијем смо крају оставили Јежића и Мишицу испред трема сеоске куће у којој су девојчице Ксенија и Љубица провеле летњи распуст. Након растанка са својим драгим пријатељем, старцем Светогорцем, и након повратка Ксеније и Љубице кући, у велики град, Јежић је са својом мамом Јежицом почео да се припрема за зиму. У свом ушушканом, топлом дому провео је зиму, спавајући чврстим и безбрижним сном.

Када је у пролеће природа почела да се буди из зимског сна, са првим зеленим лишћем на гранама и са првим травкама које су почеле  да се помаљају из земље, пробудио се и наш мали пријатељ и кренуо у нове пустоловине.

У овој књизи пратимо његов поновни сусрет са Ксенијом и Љубицом и старим пријатељима: Мишицом, Совом, Враном и многим, многим другим житељима оближње шуме, и њихове догодовштине током једног дугог, радосног лета.

Ова сликовница прати догодовштине једног Снешка који се из дворишта сеоске куће одметнуо у шуму и тамо упознао шумске житеље и освојио их својом необичном добротом која је наставила да зрачи и након његовог одласка са земље.


 

Теглица 250г

Књига бележи питања деце тинејџерског узраста, која су поставили блаженопочившем митрополиту Сисаније и Сијатисте Павлу. Његови одговори откривају његово искуство и посебан дар за комуникацију са младима, као и снажну љубав коју је увек испољавао у разговору са њима. 

Млади су га питали са искреним ентузијазмом, а он је одговарао једноставно, одмерено и дубоко, у духу и тону који подесћају на мудрост и животно искуство светих стараца, како древних тако и савремених. Кроз разговоре које је осмислио и забележио Илиас Лиамис, стичемо драгоцене увиде у то како да боље приступимо деци, тинејџерима и младима, које често без јасног разлога губимо. 

Ово је књига сусрета младих са православном духовношћу кроз речи једног блаженопочившег епископа који је свим срцем волео Бога и младе људе. 

Блажена старица Макрина (у свијету Марија Васопулу), игуманија манастира Панагије Одигитрије близу града Волоса, духовно је чедо старца Јосифа Исихасте (+1959) и старца Јефрема Филотејског (Аризонског). Старица је више од тридесет година – од 1963. до 1995. руководила манастиром који је основан по благослову великог старца Јосифа Исихасте. Задобила је многобројне духовне дарове и удостојила се високих духовних стања.

Старица Макрина се упокојила у Недељу свих Светих, 22. маја /4. јуна 1995. Неколико дана пред смрт стално је виђала Богородицу у својој келији. Из њеног манастира изашле су монахиње које су препородиле неколико грчких манастира, а сестре из тих обитељи послате су у Америку. Старац Јефрем је све вријеме тежио да насели своје манастире сестрама из Портарије, јер су те монахиње прошле јединствену духовну школу и биле су веома духовно искусне. Данас у Грчкој архиепископији Северне Америке већ има 11 женских манастира и сваки од њих води порекло од старца Јосифа Исихасте.

"Дете моје..."

Који наслов би више приличио овој књизи, испуњеној речима очинске љубави? Који други наслов боље описао тугу, муку и бригу једног митрополита за хиљаде младих које је упознао? Који други би могао лакше допрети до тебе, драги читаоче, да одагна сваку сумњу да се блаженопочивши митрополит Сисаније и Сијатисте Павле обраћа теби лично, био ти млад човек који тражи свој пут, или родитељ који с љубављу одгаја своје дете? 

Његово очинско "Дете моје" недостаје више него икада.

Отац Павле би почињао да нам говори, да одговара на једно питање о љубави, о молитви, о усамљености, о људским страстима, о односу родитеља и деце. И често би започињао одговор слатким речима, слатким колико их само истински отац може изговорити: "Чуј, добро дете моје!" Годинама сам скупљао материјал са његовим речима, материјал забележен на касетама, у белешкама, али највише у срцима оних који су га волели.

Није више међу нама, али његове речи ублажавају растанак! Није више међу нама, али његов глас лебди у ваздуху и потврђује да љубав побеђује смрт! Није више међу нама, али још увек чујемо како нам говори: "Имао сам још тога да ти кажем!"

Ако отвориш странице ове књиге, његове речи ће се коснути и твог срца. И видећеш оца Павла живог пред собом, како те гледа и погледом говори да смрт не постоји. 

Говори, старче! Слушамо те!

Најдубље човеково назначење се непрестано негује у светој Литургији, јер је, сходно речима св. Иринеја Лионског, "наша вера сагласна с Евхаристијом, а Евхаристија потврђује нашу веру". Због тога, нико не би смео да поклекне у борби за спасење, тако да сваки верник треба своје место у Цркви да оправда, како смирењем пред великом тајном побожности, тако и беспоштедном борбом за чистоту вере и Предања. Неопходно је увек и изнова потврђивати веру Отаца пред лицем Спаситеља Христа, с обзиром на то да се питања вере тичу, не неког споредног животног колосека, него пута који води у вечни живот. Давно је речено: "Није се играти са вечношћу".

Драга децо,

Замислите да стојите испред златних двери које воде у једну необичну ризницу. Необичну, јер та је ризница пуна, али не злата и сребра, већ врлина — молитве, доброте, поштовања, љубави и стрпљења. И управо је наша православна вера та ризница, а књига коју држите у рукама је кључ којим откључавате њена врата. У овим кратким причама ваши другари кроз игру и часове веронауке стећи ће прва сазнања о Богу, молитви, иконама, светитељима, врлинском животу. И то је непроцењиво благо наше ризнице. Када научимо коме се и како молимо, када научимо да поштујемо, да волимо једни друге, када научимо колико је и зашто важно да долазимо на Литургију, отвара нам се један нови, бољи свет… Зато вас молимо да, кад ове приче прочитате, наставите да истражујете и сами. Видећете, једнога дана ће вам срце казати да сте у ризници нашли непроцењиво благо — самога Христа, Бога који нас воли. А, шта ће даље бити, открићете. Изненађење вас чека! Потрудићемо се да својим малим истраживачима пошаљемо нове кључеве, јер свака ризница има више просторија. У томе ће нам, као и до сада, помагати ваш другар, мало старији од вас, Милоје Радовић, који зна како да наше кључеве прилагоди дечјем срцу. Овде, у Жичи, много је љубави за вас. Поздрављамо вас и желимо вам успешно и лагодно истраживање! Кад год пожелите, дођите нам…

Сестринство Манастира Жиче

Литургијско вино се прави од најбољег грожђа из манастирских винограда који окружују Жичу.

Домаћи сок од малине, у стакленој амбалажи од 720мл. Произведено у Манастиру Жичи, од домаћих малина. Без адитива и конзерванса.