Теглица 250г

Књига бележи питања деце тинејџерског узраста, која су поставили блаженопочившем митрополиту Сисаније и Сијатисте Павлу. Његови одговори откривају његово искуство и посебан дар за комуникацију са младима, као и снажну љубав коју је увек испољавао у разговору са њима. 

Млади су га питали са искреним ентузијазмом, а он је одговарао једноставно, одмерено и дубоко, у духу и тону који подесћају на мудрост и животно искуство светих стараца, како древних тако и савремених. Кроз разговоре које је осмислио и забележио Илиас Лиамис, стичемо драгоцене увиде у то како да боље приступимо деци, тинејџерима и младима, које често без јасног разлога губимо. 

Ово је књига сусрета младих са православном духовношћу кроз речи једног блаженопочившег епископа који је свим срцем волео Бога и младе људе. 

Блажена старица Макрина (у свијету Марија Васопулу), игуманија манастира Панагије Одигитрије близу града Волоса, духовно је чедо старца Јосифа Исихасте (+1959) и старца Јефрема Филотејског (Аризонског). Старица је више од тридесет година – од 1963. до 1995. руководила манастиром који је основан по благослову великог старца Јосифа Исихасте. Задобила је многобројне духовне дарове и удостојила се високих духовних стања.

Старица Макрина се упокојила у Недељу свих Светих, 22. маја /4. јуна 1995. Неколико дана пред смрт стално је виђала Богородицу у својој келији. Из њеног манастира изашле су монахиње које су препородиле неколико грчких манастира, а сестре из тих обитељи послате су у Америку. Старац Јефрем је све вријеме тежио да насели своје манастире сестрама из Портарије, јер су те монахиње прошле јединствену духовну школу и биле су веома духовно искусне. Данас у Грчкој архиепископији Северне Америке већ има 11 женских манастира и сваки од њих води порекло од старца Јосифа Исихасте.

Они који су живели са старцем Емилијаном у време када се његово братство након одласка са Метеора преселило у манастир Симонопетру, сачували су у срцима сећања на разговоре у којима је старац излагао своје поуке духовним чедима.

Старац је често без икакве припреме говорио о својим омиљеним темама или о ономе што се односило на свакодневни живот у манастиру. Али, нарочито је волео да тумачи житије неког светитеља, на пример преподобног Нила Калабријског, или неко светоотачко штиво.
Тако је једном почео да тумачи подвижничке поуке аве Исаије. Био је то одличан избор јер тај текст веома добро излаже учење првих египатских монаха четвртог и петог века.

Својим тумачењем он веома прецизно изражава духовно предање Цркве. Као и сви велики савремени светогорски духовници, старац Емилијан није излагао ништа своје. Ништа није додавао, није уносио никакве новине. Он је једино преносио оно наслеђе које је дошло до нас од првих векова монаштва, али је у његовим устима то учење задобијало потпуно нови живот и изузетну актуелност. То није било напросто препричавање, већ израз онога што је сам старац Емилијан, вођен Духом Светим, искусио. Како је Дух Који га је водио исти Онај Који је у давнини надахњивао аву Исаију и све древне оце, између старчевих речи и древних текстова влада потпуно сагласје, задивљујућа хармонија.

Читаоцима ове књиге желимо да осете како се жива реч старца Емилијана са тих страница излива у њихова срца, час као сладосна роса која освежава миром и радошћу Светог Духа, час као варница која распламсава усрђе и жарку жељу да служимо нашем вољеном Господу.

Ведра, топла и поучна прича о животу становника шуме из угла једног малог јежа, уводи нас у чудесни свет житеља шуме који, свако на свој начин, својим постојањем слави Бога и радује му се.

Главни јунак ове повести својом необичном добротом мења животе свих око себе, чинећи их бољим и учећи их да у свакој животној ситуацији сачувају веру у Бога, тражећи од Њега помоћ у невољи и славећи Га и благодарећи Му на дару живота и на свим добрима којима нас свакодневно обасипа.

Шта се дешава када једног лењог и непослушног мачка газда отера од куће и он се први пут у животу нађе у шуми? Уплашен сусретом са  непознатим житељима шуме, није свестан да се и они, можда још више, боје њега. Из овог неспоразума настаје низ комичних догађаја.

ОМИЉЕНЕ КЊИГЕ МАЛОГ ЈЕЖА

Након двеју књига у којима су описане пустоловине нашег старог пријатеља Јежића, издавачка кућа манастира Жиче објавила је и шест омиљених Јежићевих књижица које је волео да чита када се након својих пустоловина враћао у свој скромни дом.

Верујемо да ће наше најмлађе читаоце ове топле, духовите и изванредно илустроване сликовнице развеселити, насмејати, ганути, али и подстаћи да се замисле над мудрим поукама које у себи садрже.

Наставак књиге Необичне пустоловине малог Јежа“ на чијем смо крају оставили Јежића и Мишицу испред трема сеоске куће у којој су девојчице Ксенија и Љубица провеле летњи распуст. Након растанка са својим драгим пријатељем, старцем Светогорцем, и након повратка Ксеније и Љубице кући, у велики град, Јежић је са својом мамом Јежицом почео да се припрема за зиму. У свом ушушканом, топлом дому провео је зиму, спавајући чврстим и безбрижним сном.

Када је у пролеће природа почела да се буди из зимског сна, са првим зеленим лишћем на гранама и са првим травкама које су почеле  да се помаљају из земље, пробудио се и наш мали пријатељ и кренуо у нове пустоловине.

У овој књизи пратимо његов поновни сусрет са Ксенијом и Љубицом и старим пријатељима: Мишицом, Совом, Враном и многим, многим другим житељима оближње шуме, и њихове догодовштине током једног дугог, радосног лета.