Протојереј Јован Мајендорф, Свети Григорије Палама и исихастичка духовност

Путеви православног богословља у 20.веку нераскидиво су везани за имена протејереја Георгија Васиљевича Форовског (1893-1979) и протојереја Александра Димитријевича Шмемана (1921-1983).Флоровски је, пре свега, био познат као родоначелник неопатристичког правца у православном богословљу, док се за Шмемана везује литургијско обнављање православног црквеног живота у САД и другим земљама. Ова књига отвара нову страницу њихове стваралачке биографије у периоду 1947. до 1955.године, када су им се путеви укрстили.

Аутор: Старац Емилијан Симонопетритски

Година: 2021.

Превод са грчког: Маја Рашовић

Страна: 43

Формат: меки повез, 16 цм

У склопу своје библиотеке Мали мисионар, манастир Жича је издао ново и измењено издање књиге „Радост, победник туге“ у којој се налазе одломци поука поштованог Старца Емилијана, изложених у Свештеном Општежићу Благовештења Пресвете Богородице у Ормилији, фебруара 1977. године, као и поуке о радости Светих Отаца наше Цркве, почевши од Светог Атанасија Великог и Светог Јована Златоустог.

Није могуће да тамо где се преступа заповест Божја има радости, као што није могуће да уз примењивање закона Божјег постоји брига. Радост је нешто што се код људи данас ретко среће, али то не значи и да је она нешто необично: она је природна, као што је природно да човек гледа. Она нам помаже у духовном животу. Само радостан човек може да буде сигуран на путу Божјем.

Година издања: 2012
Страна: 480
Повез: тврди
Писмо: ћирилица
Формат: 21 цм

О. Александар Шмеман се, богословски храбро и честито, са великом црквено-пастирском љубављу, хвата у коштац са свим горућим питањима савременог света: од питања самоизолованости и пасивизованости Хришћана усред мора постхришћанске свакодневнице, преко питања историјских промашаја, грехова и заблуда православног историјског света и цивилизације, питања неспојивости хришћанске богочовечанске антропологије са антропологијом атеистичког хуманизма, питања богословске критике секуларног идопоклонства Култури као псевдорелигијској замени за изгубљену веру и Цркву, све до питања неопходности нове свеочанске мисије Православне Цркве у савременом свету.

Он се, у својој богословској критици, ниједног тренутка не узноси над „постхришћанским светом“, већ, напротив, састрадавајући са њим, јер је то свет нашег историјског живљења, покушава да одгонетне и дубински растумачи његову тајну у светлу Јеванђеља и Предања Цркве, у светлу Хришћанства као новог начина живота – живота у Христу, небеског живљења које је ушло, и свагда изнова улази, у историјски живот (Диогнету, I, 1), да га исцели, обнови и просветли, да га закваси квасцем Царства Божијег, квасцем живота нествореног и вечног.

(одломак из књиге)

КАКО ЈЕ НАСТАЛА „ЦРКВА ДУХА СВЕТОГА“

Страна: 459
Повез: меки
Писмо: ћирилица
Формат: 21 цм
Година издања: 2009