Издаваштво

Отац Павле би почињао да нам говори, да одговара на једно питање о љубави, о молитви, о усамљености, о људским страстима, о односу родитеља и деце. И често би започињао одговор слатким речима, слатким колико их само истински отац може изговорити: "Чуј, добро дете моје!" Годинама сам скупљао материјал са његовим речима, материјал забележен на касетама, у белешкама, али највише у срцима оних који су га волели.

Није више међу нама, али његове речи ублажавају растанак! Није више међу нама, али његов глас лебди у ваздуху и потврђује да љубав побеђује смрт! Није више међу нама, али још увек чујемо како нам говори: "Имао сам још тога да ти кажем!"

Ако отвориш странице ове књиге, његове речи ће се коснути и твог срца. И видећеш оца Павла живог пред собом, како те гледа и погледом говори да смрт не постоји. 

Говори, старче! Слушамо те!

"Дете моје..."

Који наслов би више приличио овој књизи, испуњеној речима очинске љубави? Који други наслов боље описао тугу, муку и бригу једног митрополита за хиљаде младих које је упознао? Који други би могао лакше допрети до тебе, драги читаоче, да одагна сваку сумњу да се блаженопочивши митрополит Сисаније и Сијатисте Павле обраћа теби лично, био ти млад човек који тражи свој пут, или родитељ који с љубављу одгаја своје дете? 

Његово очинско "Дете моје" недостаје више него икада.

Књига бележи питања деце тинејџерског узраста, која су поставили блаженопочившем митрополиту Сисаније и Сијатисте Павлу. Његови одговори откривају његово искуство и посебан дар за комуникацију са младима, као и снажну љубав коју је увек испољавао у разговору са њима. 

Млади су га питали са искреним ентузијазмом, а он је одговарао једноставно, одмерено и дубоко, у духу и тону који подесћају на мудрост и животно искуство светих стараца, како древних тако и савремених. Кроз разговоре које је осмислио и забележио Илиас Лиамис, стичемо драгоцене увиде у то како да боље приступимо деци, тинејџерима и младима, које често без јасног разлога губимо. 

Ово је књига сусрета младих са православном духовношћу кроз речи једног блаженопочившег епископа који је свим срцем волео Бога и младе људе. 

Ова сликовница прати догодовштине једног Снешка који се из дворишта сеоске куће одметнуо у шуму и тамо упознао шумске житеље и освојио их својом необичном добротом која је наставила да зрачи и након његовог одласка са земље.


 

Наставак књиге Необичне пустоловине малог Јежа“ на чијем смо крају оставили Јежића и Мишицу испред трема сеоске куће у којој су девојчице Ксенија и Љубица провеле летњи распуст. Након растанка са својим драгим пријатељем, старцем Светогорцем, и након повратка Ксеније и Љубице кући, у велики град, Јежић је са својом мамом Јежицом почео да се припрема за зиму. У свом ушушканом, топлом дому провео је зиму, спавајући чврстим и безбрижним сном.

Када је у пролеће природа почела да се буди из зимског сна, са првим зеленим лишћем на гранама и са првим травкама које су почеле  да се помаљају из земље, пробудио се и наш мали пријатељ и кренуо у нове пустоловине.

У овој књизи пратимо његов поновни сусрет са Ксенијом и Љубицом и старим пријатељима: Мишицом, Совом, Враном и многим, многим другим житељима оближње шуме, и њихове догодовштине током једног дугог, радосног лета.

Шта се дешава када једног лењог и непослушног мачка газда отера од куће и он се први пут у животу нађе у шуми? Уплашен сусретом са  непознатим житељима шуме, није свестан да се и они, можда још више, боје њега. Из овог неспоразума настаје низ комичних догађаја.

ОМИЉЕНЕ КЊИГЕ МАЛОГ ЈЕЖА

Након двеју књига у којима су описане пустоловине нашег старог пријатеља Јежића, издавачка кућа манастира Жиче објавила је и шест омиљених Јежићевих књижица које је волео да чита када се након својих пустоловина враћао у свој скромни дом.

Верујемо да ће наше најмлађе читаоце ове топле, духовите и изванредно илустроване сликовнице развеселити, насмејати, ганути, али и подстаћи да се замисле над мудрим поукама које у себи садрже.

Дуга није заклон развратницима него онима који су заслужили Божију милост. Свети Максим Исповедник, штавише, говори да је "дугу поставио (Бог) да бисмо разумели да пријатељство Господње према нама представља рат против наших противника". Бог је поставио Логоса као дугу у облак овога света да човечанство не буде више потопљено водом зла. Дуга, другим речима, изображава оваплоћеног Логоса, преко кога се остварује завет Бога са људима. Савез Бога са старозаветним праведником и његовим синовима представља вечни савез мира између Бога и Цркве коју изображава Нојева барка. Дуга, пак, јесте слика благодатног дејства у душама које долази од Христа - Сунца правде. 

Најдубље човеково назначење се непрестано негује у светој Литургији, јер је, сходно речима св. Иринеја Лионског, "наша вера сагласна с Евхаристијом, а Евхаристија потврђује нашу веру". Због тога, нико не би смео да поклекне у борби за спасење, тако да сваки верник треба своје место у Цркви да оправда, како смирењем пред великом тајном побожности, тако и беспоштедном борбом за чистоту вере и Предања. Неопходно је увек и изнова потврђивати веру Отаца пред лицем Спаситеља Христа, с обзиром на то да се питања вере тичу, не неког споредног животног колосека, него пута који води у вечни живот. Давно је речено: "Није се играти са вечношћу".

Блажена старица Макрина (у свијету Марија Васопулу), игуманија манастира Панагије Одигитрије близу града Волоса, духовно је чедо старца Јосифа Исихасте (+1959) и старца Јефрема Филотејског (Аризонског). Старица је више од тридесет година – од 1963. до 1995. руководила манастиром који је основан по благослову великог старца Јосифа Исихасте. Задобила је многобројне духовне дарове и удостојила се високих духовних стања.

Старица Макрина се упокојила у Недељу свих Светих, 22. маја /4. јуна 1995. Неколико дана пред смрт стално је виђала Богородицу у својој келији. Из њеног манастира изашле су монахиње које су препородиле неколико грчких манастира, а сестре из тих обитељи послате су у Америку. Старац Јефрем је све вријеме тежио да насели своје манастире сестрама из Портарије, јер су те монахиње прошле јединствену духовну школу и биле су веома духовно искусне. Данас у Грчкој архиепископији Северне Америке већ има 11 женских манастира и сваки од њих води порекло од старца Јосифа Исихасте.

Једна од најдражих књижица нашег пријатеља Јежића говори о томе како је Бог белим радама испунио жељу да неком донесу радост.

 

Издавач: Православна мисионарска школа при храму Светог Александра Невског, Београд; библиотека „Образ светачки“
Година издања: 2005 (друго измењено издање)
Страна: 524
Повез: тврди
Писмо: ћирилица
Формат: 21 цм

Ведра, топла и поучна прича о животу становника шуме из угла једног малог јежа, уводи нас у чудесни свет житеља шуме који, свако на свој начин, својим постојањем слави Бога и радује му се.

Главни јунак ове повести својом необичном добротом мења животе свих око себе, чинећи их бољим и учећи их да у свакој животној ситуацији сачувају веру у Бога, тражећи од Њега помоћ у невољи и славећи Га и благодарећи Му на дару живота и на свим добрима којима нас свакодневно обасипа.