Кроз живот с Владиком Николајем: 365 поука и савета за сваки дан у години

Страна: 480

Повез: тврди

Писмо: ћирилица

Година издања: 2021

Страна: 664
Повез: тврди
Писмо: ћирилица
Формат: 15,5 x 21 цм
Година издања: 2007

Овај флајер представља посни кувар малог формата у коме се на 8 страна налази више од 20 рецепата за посне домаће супе и потаже.

Страна: 376
Повез: тврди
Писмо: ћирилица
Формат: 15,5 x 21 cm
Година издања: 2008

Страна: 539
Језик: српски, енглески и руски
Издаје: Манастир Студеница
Година: 2018.
Димензије: 16.5х24.5 цм

Наставак књиге Необичне пустоловине малог Јежа“ на чијем смо крају оставили Јежића и Мишицу испред трема сеоске куће у којој су девојчице Ксенија и Љубица провеле летњи распуст. Након растанка са својим драгим пријатељем, старцем Светогорцем, и након повратка Ксеније и Љубице кући, у велики град, Јежић је са својом мамом Јежицом почео да се припрема за зиму. У свом ушушканом, топлом дому провео је зиму, спавајући чврстим и безбрижним сном.

Када је у пролеће природа почела да се буди из зимског сна, са првим зеленим лишћем на гранама и са првим травкама које су почеле  да се помаљају из земље, пробудио се и наш мали пријатељ и кренуо у нове пустоловине.

У овој књизи пратимо његов поновни сусрет са Ксенијом и Љубицом и старим пријатељима: Мишицом, Совом, Враном и многим, многим другим житељима оближње шуме, и њихове догодовштине током једног дугог, радосног лета.

Потресно сведочанство о храбрим и одважним кћерима Србија које су браниле образ и част свог народа у Првом светском рату, о којима је светска штампа писала са дивљењем, а чувени француски генерали, попут Франше Д’Епереа, у њима видели велику узданицу за одбрану од непријатеља. Светска штампа доносила је њихове слике на својим насловним странама и са дивљењем извештавала о јуначким подвизима велике Милунке Савић, српске Јованке Орлеанке, и Софије Јовановић, чувене бранитељке Београда.Антоније Ђурић приповеда нам о подвизима и јунаштву одважне Василије Вукотић, ћерке сердар Јанка Вукотића, Наталији Бјелајац, храброј Словенки која је напустила родни Марибор и пошла да брани српску земљу. Ту су и приче о Марици Савић, Милосави Перуновић, Ленки Рабасовић и многим другим хероинама које су преживеле све страхоте Албаније и храбро закорачиле на Солунски фронт, како би учествовале у ослобађању своје вољене отаџбине….

Ја сам их гледао и на ратишту, с пушком и бомбом у руци, и у болницама, у којима су на материнске и сестринске груди привијале рањене јунаке, и у повлачењу кроз непроходне албанске гудуре, где се на немоћне и сломљене болом пуцало у леђа из заседа, и у којима семасовно умирало од глади и зиме… Гледао их и дивио им се! Ни страха, ни колебања, ни суза, ни уздаха! Није било жртве коју оне не би могле да поднесу за своју отаџбину. То су одважне кћери Србије, мајке и сестре јунака са Цера и Колубаре, мојих ратних другова, којима је отаџбина била преча од живота и које су, бирајући између понижења и смрти – изабрале смрт…
   - Анри Барби, француски књижевник

Митрополит Калист Вер сведочи да "изворно човеково биће није егоцентрично, већ екоцентрично. Ја се не појављује као πρόσωπον - личност све док ја, по лику Свете Тројице, није окренуто лицем према другима, док им не погледам у очи и не дозволим њима да погледају у моје... Ако се одважимо да заиста будемо 'копије Тројице', моћи ћемо да преокренемо свет".

Стога су Калистове очи биле окренуте ка свим народима, па тако и према српском. Био је пријатељ српских теолога са којима се сусретао на теолошким скуповима, а Србију је често посећивао. Само на Косову и Метохији је био три пута, а први пут далеке 1971. године тамо ишао аутобусом са групом ходочасника. "Србија је од 14. века била место мартиријума... Сећање на Косово треба да настави да цвета. То је један од најлепших дарова Православне Цркве свету - осећај лепоте као Божијег својства и својства хришћанског живота". Тако је Калист говорио на редстављењу монографије Хришћанско наслеђе Косова и Метохије, 14. фебруара 2016. године у Оксфорду коју је он и организовао.

(из Уводног слова Епископа Максима западно америчког)