С болом и љубављу савременом човеку, Старац Пајсије Светогорац

Књига је посвећена свој деци света и онима којисвет гледају очима детета, са молитвеним жељама да и они, као светитељи, заволе и штите сву творевину: људе, дрвеће, цвеће, воду, животиње и птице…

Некада су светитељи учили народ како да очува природу. О тим дивним подвижницима, од најстаријих времена до наших дана, говори се у овој прелепој књизи, која ће вас дирнути, разнежити, зачудити, али и много чему добром и корисном научити.

Аутор: Старац Емилијан Симонопетритски

Година: 2021.

Превод са грчког: Маја Рашовић

Страна: 43

Формат: меки повез, 16 цм

У склопу своје библиотеке Мали мисионар, манастир Жича је издао ново и измењено издање књиге „Радост, победник туге“ у којој се налазе одломци поука поштованог Старца Емилијана, изложених у Свештеном Општежићу Благовештења Пресвете Богородице у Ормилији, фебруара 1977. године, као и поуке о радости Светих Отаца наше Цркве, почевши од Светог Атанасија Великог и Светог Јована Златоустог.

Није могуће да тамо где се преступа заповест Божја има радости, као што није могуће да уз примењивање закона Божјег постоји брига. Радост је нешто што се код људи данас ретко среће, али то не значи и да је она нешто необично: она је природна, као што је природно да човек гледа. Она нам помаже у духовном животу. Само радостан човек може да буде сигуран на путу Божјем.

Петнаести август увек је био врхунац лета за Манолиса и Деспину. Кућу баке и деке, на једној падини у Епиру, не би мењали ни за шта на свету. Ове године, међутим, све је другачије, под сенком тешкоће изазова с којима се суочава не само њихова отаџбина, већ и људи, посебно млади.
Дека, пак, узима ствари у своје руке. Вођен великом љубављу према Светом Козми Етолском, прича им о његовом животу и пророчанствима, подстичући их, пре свега, да га упознају лично, да стопама Светог Козме крену планинским стазама пуним прича и легенди.
Путујући заједно, читава породица не само да открива истину у речима светитеља, већ учи да поново живи с нечим што је одавно изгубила, а то је нада.
Дека, бака, родитељи и унуци удружују снаге, одлучни да нађу начина да свој завичај спасу заборава. Светитељ им је, наравно, био надахнуће, али ту благословену мисао морали су сами претворити у дело.

О. Александар Шмеман се, богословски храбро и честито, са великом црквено-пастирском љубављу, хвата у коштац са свим горућим питањима савременог света: од питања самоизолованости и пасивизованости Хришћана усред мора постхришћанске свакодневнице, преко питања историјских промашаја, грехова и заблуда православног историјског света и цивилизације, питања неспојивости хришћанске богочовечанске антропологије са антропологијом атеистичког хуманизма, питања богословске критике секуларног идопоклонства Култури као псевдорелигијској замени за изгубљену веру и Цркву, све до питања неопходности нове свеочанске мисије Православне Цркве у савременом свету.

Он се, у својој богословској критици, ниједног тренутка не узноси над „постхришћанским светом“, већ, напротив, састрадавајући са њим, јер је то свет нашег историјског живљења, покушава да одгонетне и дубински растумачи његову тајну у светлу Јеванђеља и Предања Цркве, у светлу Хришћанства као новог начина живота – живота у Христу, небеског живљења које је ушло, и свагда изнова улази, у историјски живот (Диогнету, I, 1), да га исцели, обнови и просветли, да га закваси квасцем Царства Божијег, квасцем живота нествореног и вечног.

(одломак из књиге)

Страна: 488
Писмо: ћирилица
Формат: 15 x 21 цм
Година издања: 2013

Блажена старица Макрина (у свијету Марија Васопулу), игуманија манастира Панагије Одигитрије близу града Волоса, духовно је чедо старца Јосифа Исихасте (+1959) и старца Јефрема Филотејског (Аризонског). Старица је више од тридесет година – од 1963. до 1995. руководила манастиром који је основан по благослову великог старца Јосифа Исихасте. Задобила је многобројне духовне дарове и удостојила се високих духовних стања.

Старица Макрина се упокојила у Недељу свих Светих, 22. маја /4. јуна 1995. Неколико дана пред смрт стално је виђала Богородицу у својој келији. Из њеног манастира изашле су монахиње које су препородиле неколико грчких манастира, а сестре из тих обитељи послате су у Америку. Старац Јефрем је све вријеме тежио да насели своје манастире сестрама из Портарије, јер су те монахиње прошле јединствену духовну школу и биле су веома духовно искусне. Данас у Грчкој архиепископији Северне Америке већ има 11 женских манастира и сваки од њих води порекло од старца Јосифа Исихасте.

Свети цар Константин и Милански едикт 313. Године садржи текстове А. И. Брилијантова, В. В. Болотова, А. П. Лебедева, А. А. Спаског и епископа Атанасија (Јевтића) који се темељно баве животом и делом Светог Цара Константина, временом његове владавине, законима тадашње државе, борбама Хришћанства са незнабоштвом, и самим Миланским едиктом.

Страна: 506
Повез: тврди
Писмо: ћирилица
Формат: 15,5 x 21 cm
Година издања: 2011