Старац Пајсије - човек љубави Божије, Целовит живот и сећања на старца Пајсија - сусрет, помоћ и поуке

"Дете моје..."

Који наслов би више приличио овој књизи, испуњеној речима очинске љубави? Који други наслов боље описао тугу, муку и бригу једног митрополита за хиљаде младих које је упознао? Који други би могао лакше допрети до тебе, драги читаоче, да одагна сваку сумњу да се блаженопочивши митрополит Сисаније и Сијатисте Павле обраћа теби лично, био ти млад човек који тражи свој пут, или родитељ који с љубављу одгаја своје дете? 

Његово очинско "Дете моје" недостаје више него икада.

Књига Митрополита Антонија Блума „Како се суочити са болешћу“ представља друго, допуњено издање књиге „Живот. Болест. Смрт.“ која је објављена у издању Манастира Жиче 2016. године. 

Митрополит Антоније, по професији лекар и теолог, своје богато животно, лекарско и пастирско искуство износи непосредно и искрено, говорећи без околишања о најважнијим и најболнијим питањима која муче човека: како се носити са болом, физичким и душевним, сопственим и оним који мучи онога кога волимо, како осмислити страдање и преобразити га у позитивно животно искуство. Снажна, бритка и отрежњујућа, а уједно очински блага и јеванђелски радосна, реч митрополита Антонија саветује, храбри, али и опомиње да преиспитамо свој однос према животу, а нарочито према ближњима. Позива нас да са хришћанском одговорношћу узмемо на плећа бреме блиске нам особе суочене са болешћу и близином смрти

Страна: 539
Језик: српски, енглески и руски
Издаје: Манастир Студеница
Година: 2018.
Димензије: 16.5х24.5 цм

О. Александар Шмеман се, богословски храбро и честито, са великом црквено-пастирском љубављу, хвата у коштац са свим горућим питањима савременог света: од питања самоизолованости и пасивизованости Хришћана усред мора постхришћанске свакодневнице, преко питања историјских промашаја, грехова и заблуда православног историјског света и цивилизације, питања неспојивости хришћанске богочовечанске антропологије са антропологијом атеистичког хуманизма, питања богословске критике секуларног идопоклонства Култури као псевдорелигијској замени за изгубљену веру и Цркву, све до питања неопходности нове свеочанске мисије Православне Цркве у савременом свету.

Он се, у својој богословској критици, ниједног тренутка не узноси над „постхришћанским светом“, већ, напротив, састрадавајући са њим, јер је то свет нашег историјског живљења, покушава да одгонетне и дубински растумачи његову тајну у светлу Јеванђеља и Предања Цркве, у светлу Хришћанства као новог начина живота – живота у Христу, небеског живљења које је ушло, и свагда изнова улази, у историјски живот (Диогнету, I, 1), да га исцели, обнови и просветли, да га закваси квасцем Царства Божијег, квасцем живота нествореног и вечног.

(одломак из књиге)