Испит без поправног: Шта да радите ако сте ипак умрли, књига о посмртном стању душе и путовање у вечност

Српска теологија 18. века ad fontem Владимира Вукашиновића обухвата четири велике тематске целине које имају следеће наслове: Теолошки бакрорези Захарије Орфелина, Јован Рајић, Кирило Живковић и Дионисије Новаковић, а које се свака понаособ баве специфичним темама попут Светих Тајни, Катихизиса и Епитома. Ово објављивање темељних текстова српске теологије 18. века на савременом српском језику доприноси целокупној српској култури.

Ова књига коју је написао познати краљевачки дечји песник и писац Милоје Радовић јесте поема која кроз седам поглавља на најнежнији начин приповеда богату историју свете Жиче, задужбине краља Стефана Првовенчаног и центра Српске православне цркве. Стихове ове књиге прате илустрације сликара Бојана Миљковића, које ову књигу чине још упечатљивијом, богатијом и прилагођенијом и најмлађим узрастима.

Наставак књиге Необичне пустоловине малог Јежа“ на чијем смо крају оставили Јежића и Мишицу испред трема сеоске куће у којој су девојчице Ксенија и Љубица провеле летњи распуст. Након растанка са својим драгим пријатељем, старцем Светогорцем, и након повратка Ксеније и Љубице кући, у велики град, Јежић је са својом мамом Јежицом почео да се припрема за зиму. У свом ушушканом, топлом дому провео је зиму, спавајући чврстим и безбрижним сном.

Када је у пролеће природа почела да се буди из зимског сна, са првим зеленим лишћем на гранама и са првим травкама које су почеле  да се помаљају из земље, пробудио се и наш мали пријатељ и кренуо у нове пустоловине.

У овој књизи пратимо његов поновни сусрет са Ксенијом и Љубицом и старим пријатељима: Мишицом, Совом, Враном и многим, многим другим житељима оближње шуме, и њихове догодовштине током једног дугог, радосног лета.

Aутор: Архимандрит Рафаил Карелин
Превод са руског: Манастир Жича

Страна: 203
Година: 2018.

Страна: 416
Повез: тврди
Писмо: ћирилица
Формат: 15,5 x 21 цм
Година издања: 2011

Страна: 652
Повез: тврди
Писмо: ћирилица
Формат: 15.5x21.5 cm
Година издања: 2007

О. Александар Шмеман се, богословски храбро и честито, са великом црквено-пастирском љубављу, хвата у коштац са свим горућим питањима савременог света: од питања самоизолованости и пасивизованости Хришћана усред мора постхришћанске свакодневнице, преко питања историјских промашаја, грехова и заблуда православног историјског света и цивилизације, питања неспојивости хришћанске богочовечанске антропологије са антропологијом атеистичког хуманизма, питања богословске критике секуларног идопоклонства Култури као псевдорелигијској замени за изгубљену веру и Цркву, све до питања неопходности нове свеочанске мисије Православне Цркве у савременом свету.

Он се, у својој богословској критици, ниједног тренутка не узноси над „постхришћанским светом“, већ, напротив, састрадавајући са њим, јер је то свет нашег историјског живљења, покушава да одгонетне и дубински растумачи његову тајну у светлу Јеванђеља и Предања Цркве, у светлу Хришћанства као новог начина живота – живота у Христу, небеског живљења које је ушло, и свагда изнова улази, у историјски живот (Диогнету, I, 1), да га исцели, обнови и просветли, да га закваси квасцем Царства Божијег, квасцем живота нествореног и вечног.

(одломак из књиге)

Глава 1.

О томе да је дужност православних хришћана да се често причешћују Божанским Телом и Крвљу Господа нашег.

Свим православним хришћанима заповест о честом причешћивању даје се, као прво, владичанским заповестима Господа нашега Исуса Христа, као друго, делима и правилима светих Апостола и свештених Сабора, као и сведочанствима божанствених Отаца, као треће, самим речима, чином о свештенодејством свете Литургије, и најзад, као четврто, самим Светим Причешћем …