Запечаћени анђео, Хришћанске приче и легенде, Николај Љесков

Митрополит Нектарије Антонопулос сусрео се са Светом Гором још као дете, када су монаси манастира Ксиропотама донели у Атину честицу Часног и Животоворног крста Господњег, и када је цела његова породица пошла да му се поклони.

Деценијама је ишао у Градину Мајке Божје, сретао дивне старце и учитеље, и писао дневнике.

У њима се чувају оригинални записи о сусретима и разговорима са светогорским оцима, са свим њиховим ширинама и дубинама, али у пуној њиховој људскости, која није безгрешност, него смерност и свест о сопственој ограничености пред Безмерним.

Велики део књиге посвећен је старцима Јефрему Катунакијсом, ученику оца Јосифа Исихасте и Пајсију Светогорцу.

Аутор: Архимандрит Емилијан
Превод са грчког: Јелена Касапис, Дејан Ристић, Маја Рашовић,
Страна: 353

Формат: тврд повез, Б8

Издавач: Беседа   

Аутор: Архимандрит Емилијан
Година издања: 2009.
Превод са грчког: Маја Рашовић
Формат: тврд повез, Б8

Страна: 324

Превео на српски Ђура Даничић.

Издавач: ИК Столп, Крагујевац
Година издања: 2018
Повез: тврди
Писмо: ћирилица
Формат: 12 цм

ДВД издање – Научно духовни симпосион о женском монаштву
Година: 2011.
Формат: 3 х ДВД видео.
Језици: српски, грчки, руски, француски

Преводилац: Марина Вељковић
Број страна: 181 стр.
Година: 2019.

Потресно сведочанство о храбрим и одважним кћерима Србија које су браниле образ и част свог народа у Првом светском рату, о којима је светска штампа писала са дивљењем, а чувени француски генерали, попут Франше Д’Епереа, у њима видели велику узданицу за одбрану од непријатеља. Светска штампа доносила је њихове слике на својим насловним странама и са дивљењем извештавала о јуначким подвизима велике Милунке Савић, српске Јованке Орлеанке, и Софије Јовановић, чувене бранитељке Београда.Антоније Ђурић приповеда нам о подвизима и јунаштву одважне Василије Вукотић, ћерке сердар Јанка Вукотића, Наталији Бјелајац, храброј Словенки која је напустила родни Марибор и пошла да брани српску земљу. Ту су и приче о Марици Савић, Милосави Перуновић, Ленки Рабасовић и многим другим хероинама које су преживеле све страхоте Албаније и храбро закорачиле на Солунски фронт, како би учествовале у ослобађању своје вољене отаџбине….

Ја сам их гледао и на ратишту, с пушком и бомбом у руци, и у болницама, у којима су на материнске и сестринске груди привијале рањене јунаке, и у повлачењу кроз непроходне албанске гудуре, где се на немоћне и сломљене болом пуцало у леђа из заседа, и у којима семасовно умирало од глади и зиме… Гледао их и дивио им се! Ни страха, ни колебања, ни суза, ни уздаха! Није било жртве коју оне не би могле да поднесу за своју отаџбину. То су одважне кћери Србије, мајке и сестре јунака са Цера и Колубаре, мојих ратних другова, којима је отаџбина била преча од живота и које су, бирајући између понижења и смрти – изабрале смрт…
   - Анри Барби, француски књижевник