Три беседе о Епископима, Епископ Атанасије

Шта се дешава када једног лењог и непослушног мачка газда отера од куће и он се први пут у животу нађе у шуми? Уплашен сусретом са  непознатим житељима шуме, није свестан да се и они, можда још више, боје њега. Из овог неспоразума настаје низ комичних догађаја.

ОМИЉЕНЕ КЊИГЕ МАЛОГ ЈЕЖА

Након двеју књига у којима су описане пустоловине нашег старог пријатеља Јежића, издавачка кућа манастира Жиче објавила је и шест омиљених Јежићевих књижица које је волео да чита када се након својих пустоловина враћао у свој скромни дом.

Верујемо да ће наше најмлађе читаоце ове топле, духовите и изванредно илустроване сликовнице развеселити, насмејати, ганути, али и подстаћи да се замисле над мудрим поукама које у себи садрже.

Аутор: Старац Емилијан Симонопетритски

Година: 2021.

Превод са грчког: Маја Рашовић

Страна: 36

Формат: меки повез, 16 цм

Аутор: Архимандрит Амвросије Јурасов
Превод са руског: сестринство Манастира Жиче
Страна: 256

Формат: меки повез, формат Ц8

Ова књига представља збирку реалистички конципираних прича са кореном у стварности. Оне су можда сурове по садржају и догађајима без опоравка ни протеком деценија, али не носе осветољубиву нити песимистичку поруку. Већина прича је повезана по времену и догађајима, и у њиховој основи, као садржај или оквир, је рат који је "срце таме" нашег рода и зато није посматран са историјског становишта ни са моралног, психолошког или социолошког.

Аутор: Старац Емилијан Симонопетритски

Година: 2021.

Превод са грчког: Маја Рашовић

Страна: 43

Формат: меки повез, 16 цм

У склопу своје библиотеке Мали мисионар, манастир Жича је издао ново и измењено издање књиге „Радост, победник туге“ у којој се налазе одломци поука поштованог Старца Емилијана, изложених у Свештеном Општежићу Благовештења Пресвете Богородице у Ормилији, фебруара 1977. године, као и поуке о радости Светих Отаца наше Цркве, почевши од Светог Атанасија Великог и Светог Јована Златоустог.

Није могуће да тамо где се преступа заповест Божја има радости, као што није могуће да уз примењивање закона Божјег постоји брига. Радост је нешто што се код људи данас ретко среће, али то не значи и да је она нешто необично: она је природна, као што је природно да човек гледа. Она нам помаже у духовном животу. Само радостан човек може да буде сигуран на путу Божјем.

Дуга није заклон развратницима него онима који су заслужили Божију милост. Свети Максим Исповедник, штавише, говори да је "дугу поставио (Бог) да бисмо разумели да пријатељство Господње према нама представља рат против наших противника". Бог је поставио Логоса као дугу у облак овога света да човечанство не буде више потопљено водом зла. Дуга, другим речима, изображава оваплоћеног Логоса, преко кога се остварује завет Бога са људима. Савез Бога са старозаветним праведником и његовим синовима представља вечни савез мира између Бога и Цркве коју изображава Нојева барка. Дуга, пак, јесте слика благодатног дејства у душама које долази од Христа - Сунца правде. 

Они који су живели са старцем Емилијаном у време када се његово братство након одласка са Метеора преселило у манастир Симонопетру, сачували су у срцима сећања на разговоре у којима је старац излагао своје поуке духовним чедима.

Старац је често без икакве припреме говорио о својим омиљеним темама или о ономе што се односило на свакодневни живот у манастиру. Али, нарочито је волео да тумачи житије неког светитеља, на пример преподобног Нила Калабријског, или неко светоотачко штиво.
Тако је једном почео да тумачи подвижничке поуке аве Исаије. Био је то одличан избор јер тај текст веома добро излаже учење првих египатских монаха четвртог и петог века.

Својим тумачењем он веома прецизно изражава духовно предање Цркве. Као и сви велики савремени светогорски духовници, старац Емилијан није излагао ништа своје. Ништа није додавао, није уносио никакве новине. Он је једино преносио оно наслеђе које је дошло до нас од првих векова монаштва, али је у његовим устима то учење задобијало потпуно нови живот и изузетну актуелност. То није било напросто препричавање, већ израз онога што је сам старац Емилијан, вођен Духом Светим, искусио. Како је Дух Који га је водио исти Онај Који је у давнини надахњивао аву Исаију и све древне оце, између старчевих речи и древних текстова влада потпуно сагласје, задивљујућа хармонија.

Читаоцима ове књиге желимо да осете како се жива реч старца Емилијана са тих страница излива у њихова срца, час као сладосна роса која освежава миром и радошћу Светог Духа, час као варница која распламсава усрђе и жарку жељу да служимо нашем вољеном Господу.