Слово о трезвеноумљу – Тумачење Светог Исихија, старац Емилијан

Монахиња Магдалина из Есекса, у књизи „Разговори с децом“ преноси своје деценијско искуство у раду с децом, на изузетно занимљив и питак начин.

Школа духовног узрастања по светим старцима. Додатак: мали речник православног подвижништва.

Отачник је књига очинства – оног вечног и непролазног очинства у свету у коме су и очинство и мајчинство презрени и одбачени од људи огрезлих у заборав Бога и самозаборав. Повратак у доба древног хришћанства, када је Дух Свети покретао људе на подвиге који нас и данас запањују, помаже нам да схватимо колико нам је Божје љубави и милосрђа потребно да бисмо, макар по смеру воље, личили на наше духовне претке. Разговарајте са највећим подвижницима у историји Цркве, читајући поуке Отачника.

Најдубље човеково назначење се непрестано негује у светој Литургији, јер је, сходно речима св. Иринеја Лионског, "наша вера сагласна с Евхаристијом, а Евхаристија потврђује нашу веру". Због тога, нико не би смео да поклекне у борби за спасење, тако да сваки верник треба своје место у Цркви да оправда, како смирењем пред великом тајном побожности, тако и беспоштедном борбом за чистоту вере и Предања. Неопходно је увек и изнова потврђивати веру Отаца пред лицем Спаситеља Христа, с обзиром на то да се питања вере тичу, не неког споредног животног колосека, него пута који води у вечни живот. Давно је речено: "Није се играти са вечношћу".

Поуке Светог Пајсија Светогорца за сваки дан у години.

Страна: 600
Повез: тврди
Писмо: ћирилица
Формат: 15 x 21 cm
Година издања: 2013

О. Александар Шмеман се, богословски храбро и честито, са великом црквено-пастирском љубављу, хвата у коштац са свим горућим питањима савременог света: од питања самоизолованости и пасивизованости Хришћана усред мора постхришћанске свакодневнице, преко питања историјских промашаја, грехова и заблуда православног историјског света и цивилизације, питања неспојивости хришћанске богочовечанске антропологије са антропологијом атеистичког хуманизма, питања богословске критике секуларног идопоклонства Култури као псевдорелигијској замени за изгубљену веру и Цркву, све до питања неопходности нове свеочанске мисије Православне Цркве у савременом свету.

Он се, у својој богословској критици, ниједног тренутка не узноси над „постхришћанским светом“, већ, напротив, састрадавајући са њим, јер је то свет нашег историјског живљења, покушава да одгонетне и дубински растумачи његову тајну у светлу Јеванђеља и Предања Цркве, у светлу Хришћанства као новог начина живота – живота у Христу, небеског живљења које је ушло, и свагда изнова улази, у историјски живот (Диогнету, I, 1), да га исцели, обнови и просветли, да га закваси квасцем Царства Божијег, квасцем живота нествореног и вечног.

(одломак из књиге)