Поглед у даљину, Књига промишљања и падања, Иван Александрвич Иљин

Зборник текстова из пера од преко десетак савремених православних духовника и психолога.

Протојереј Алексије Умински, Протојереј Артемије Владимиров,
Свештеник Георгије Ромањенко, Свештеник Александар Иљашенко

Број страна: 355 

Издавач: Манастир Светог Првомученика и Архиђакона Стефана, Врање

Формат: 15х23.5 цм

Митрополит Калист Вер сведочи да "изворно човеково биће није егоцентрично, већ екоцентрично. Ја се не појављује као πρόσωπον - личност све док ја, по лику Свете Тројице, није окренуто лицем према другима, док им не погледам у очи и не дозволим њима да погледају у моје... Ако се одважимо да заиста будемо 'копије Тројице', моћи ћемо да преокренемо свет".

Стога су Калистове очи биле окренуте ка свим народима, па тако и према српском. Био је пријатељ српских теолога са којима се сусретао на теолошким скуповима, а Србију је често посећивао. Само на Косову и Метохији је био три пута, а први пут далеке 1971. године тамо ишао аутобусом са групом ходочасника. "Србија је од 14. века била место мартиријума... Сећање на Косово треба да настави да цвета. То је један од најлепших дарова Православне Цркве свету - осећај лепоте као Божијег својства и својства хришћанског живота". Тако је Калист говорио на редстављењу монографије Хришћанско наслеђе Косова и Метохије, 14. фебруара 2016. године у Оксфорду коју је он и организовао.

(из Уводног слова Епископа Максима западно америчког)

Ова књига представља збирку реалистички конципираних прича са кореном у стварности. Оне су можда сурове по садржају и догађајима без опоравка ни протеком деценија, али не носе осветољубиву нити песимистичку поруку. Већина прича је повезана по времену и догађајима, и у њиховој основи, као садржај или оквир, је рат који је "срце таме" нашег рода и зато није посматран са историјског становишта ни са моралног, психолошког или социолошког.

Они који су живели са старцем Емилијаном у време када се његово братство након одласка са Метеора преселило у манастир Симонопетру, сачували су у срцима сећања на разговоре у којима је старац излагао своје поуке духовним чедима.

Старац је често без икакве припреме говорио о својим омиљеним темама или о ономе што се односило на свакодневни живот у манастиру. Али, нарочито је волео да тумачи житије неког светитеља, на пример преподобног Нила Калабријског, или неко светоотачко штиво.
Тако је једном почео да тумачи подвижничке поуке аве Исаије. Био је то одличан избор јер тај текст веома добро излаже учење првих египатских монаха четвртог и петог века.

Својим тумачењем он веома прецизно изражава духовно предање Цркве. Као и сви велики савремени светогорски духовници, старац Емилијан није излагао ништа своје. Ништа није додавао, није уносио никакве новине. Он је једино преносио оно наслеђе које је дошло до нас од првих векова монаштва, али је у његовим устима то учење задобијало потпуно нови живот и изузетну актуелност. То није било напросто препричавање, већ израз онога што је сам старац Емилијан, вођен Духом Светим, искусио. Како је Дух Који га је водио исти Онај Који је у давнини надахњивао аву Исаију и све древне оце, између старчевих речи и древних текстова влада потпуно сагласје, задивљујућа хармонија.

Читаоцима ове књиге желимо да осете како се жива реч старца Емилијана са тих страница излива у њихова срца, час као сладосна роса која освежава миром и радошћу Светог Духа, час као варница која распламсава усрђе и жарку жељу да служимо нашем вољеном Господу.