Молитва проширива границе човека до Свечовека; чини човека осетљивим за све болове и грехе; чини човека способним да плаче оком свих уплаканих и тугује тугом свих тужних. Кроз дивне молитве нашег псалмопевца струји душа Свечовека. Границе времена и простора ишчезавају; молитве одишу васељенском душом: говори нероб времена и простора, не човек, већ Свечовек. (Јустин Поповић)
I Ко ме то гледа нетремице кроза све звезде на небу и све ствари на земљи? Закрите очи своје, звезде и ствари; не гледајте наготу моју. Довољно ме стид пече кроз моје очи. Шта имате да видите? Дрво живота, које се смањило у трн на друму, те убада и себе и друге. Шта друго – него пламен небесни зароњен у блато, те нити светли нити се гаси? Орачи, није главно ваше орање но Господ што посматра. Певачи, није главно ваша песма но Господ што слуша. Спавачи, није главно ваше спавање но Господ што бди. Није главно нешто воде у шкаљама око језера но језеро је главно. Шта је све време људско до један талас што окваси врео песак на обали, па се покаја што остави језеро, јер пресахну? О звезде и ствари, не гледајте у мене но у Господа са очима. Он једини види. У њега гледајте и видећете себе у домовини својој. Нашто вам гледање у мене: у слику изгнанства свога? У огледало своје журне пролазности? Господе, лепи убрусе мој, опточени златним серафимима, спусти се на мене као вео на удовицу, и покупи сузе моје, у којима ври жалост свих Твојих створења. Господе, лепото моја, дођи ми у госте. Да се не би стидео наготе своје. Да се многи жедни погледи, што падају на мене не би враћали дома жедни.