Molitva proširiva granice čoveka do Svečoveka; čini čoveka osetljivim za sve bolove i grehe; čini čoveka sposobnim da plače okom svih uplakanih i tuguje tugom svih tužnih. Kroz divne molitve našeg psalmopevca struji duša Svečoveka. Granice vremena i prostora iščezavaju; molitve odišu vaseljenskom dušom: govori nerob vremena i prostora, ne čovek, već Svečovek. (Justin Popović)
I Ko me to gleda netremice kroza sve zvezde na nebu i sve stvari na zemlji? Zakrite oči svoje, zvezde i stvari; ne gledajte nagotu moju. Dovoljno me stid peče kroz moje oči. Šta imate da vidite? Drvo života, koje se smanjilo u trn na drumu, te ubada i sebe i druge. Šta drugo – nego plamen nebesni zaronjen u blato, te niti svetli niti se gasi? Orači, nije glavno vaše oranje no Gospod što posmatra. Pevači, nije glavno vaša pesma no Gospod što sluša. Spavači, nije glavno vaše spavanje no Gospod što bdi. Nije glavno nešto vode u škaljama oko jezera no jezero je glavno. Šta je sve vreme ljudsko do jedan talas što okvasi vreo pesak na obali, pa se pokaja što ostavi jezero, jer presahnu? O zvezde i stvari, ne gledajte u mene no u Gospoda sa očima. On jedini vidi. U njega gledajte i videćete sebe u domovini svojoj. Našto vam gledanje u mene: u sliku izgnanstva svoga? U ogledalo svoje žurne prolaznosti? Gospode, lepi ubruse moj, optočeni zlatnim serafimima, spusti se na mene kao veo na udovicu, i pokupi suze moje, u kojima vri žalost svih Tvojih stvorenja. Gospode, lepoto moja, dođi mi u goste. Da se ne bi stideo nagote svoje. Da se mnogi žedni pogledi, što padaju na mene ne bi vraćali doma žedni.