Старац Арсеније - Светац у логору

Наш живот се формира на нашим ранама (траумама). Све што живимо заправо су губици које смо или преобразили у живот, или су постали наш пакао. Цели наш живот јесте борба да таму претворимо и преобликујемо у светлост. Да узмемо необрађени, хаотични материјал своје душе, пун губитака и рана (траума) и да му уз помоћ благодати Божије дамо облик и лепоту. То је најважннија битка у нашем животу, како да пакао преобразимо у рај.

Како да траума постане чудо. Како да рана постане живот. 

О. Александар Шмеман се, богословски храбро и честито, са великом црквено-пастирском љубављу, хвата у коштац са свим горућим питањима савременог света: од питања самоизолованости и пасивизованости Хришћана усред мора постхришћанске свакодневнице, преко питања историјских промашаја, грехова и заблуда православног историјског света и цивилизације, питања неспојивости хришћанске богочовечанске антропологије са антропологијом атеистичког хуманизма, питања богословске критике секуларног идопоклонства Култури као псевдорелигијској замени за изгубљену веру и Цркву, све до питања неопходности нове свеочанске мисије Православне Цркве у савременом свету.

Он се, у својој богословској критици, ниједног тренутка не узноси над „постхришћанским светом“, већ, напротив, састрадавајући са њим, јер је то свет нашег историјског живљења, покушава да одгонетне и дубински растумачи његову тајну у светлу Јеванђеља и Предања Цркве, у светлу Хришћанства као новог начина живота – живота у Христу, небеског живљења које је ушло, и свагда изнова улази, у историјски живот (Диогнету, I, 1), да га исцели, обнови и просветли, да га закваси квасцем Царства Божијег, квасцем живота нествореног и вечног.

(одломак из књиге)

Издавач: Хришћанска мисао

                Београд 2021. 

Страна: 111

Страна: 418
Повез: тврди
Писмо: ћирилица
Формат: 15,5 x 21 cm
Година издања: 2013

Блажена старица Макрина (у свијету Марија Васопулу), игуманија манастира Панагије Одигитрије близу града Волоса, духовно је чедо старца Јосифа Исихасте (+1959) и старца Јефрема Филотејског (Аризонског). Старица је више од тридесет година – од 1963. до 1995. руководила манастиром који је основан по благослову великог старца Јосифа Исихасте. Задобила је многобројне духовне дарове и удостојила се високих духовних стања.

Старица Макрина се упокојила у Недељу свих Светих, 22. маја /4. јуна 1995. Неколико дана пред смрт стално је виђала Богородицу у својој келији. Из њеног манастира изашле су монахиње које су препородиле неколико грчких манастира, а сестре из тих обитељи послате су у Америку. Старац Јефрем је све вријеме тежио да насели своје манастире сестрама из Портарије, јер су те монахиње прошле јединствену духовну школу и биле су веома духовно искусне. Данас у Грчкој архиепископији Северне Америке већ има 11 женских манастира и сваки од њих води порекло од старца Јосифа Исихасте.

Аутор: Архимандрит Емилијан
Превод са грчког: Јелена Касапис, Дејан Ристић, Маја Рашовић,
Страна: 353

Формат: тврд повез, Б8

Издавач: библиотека „Образ светачки“

Година издања: 2021

Страна: 254

Повез: меки

Ову молитву преподобног Јефрема Сирина свети Лука Кримски назива молитвом чистог срца зато што се, како вели, излила из савршено очишћеног и светог срца и из ума просвећеног Божјом благодаћу. Свети Јефрем Сирин моли Бога да га избави од свега што је порочно и Богу мрско и да га удостоји врлина.

***

„Ви знате да је ово молитва преподобног Јефрема Сирина. О њој сам вам већ понешто говорио.

Зашто наша света Црква овој молитви поклања посебно место у богослужењу и зашто се толико пута понавља на богослужењима током Великог поста?

Свакако не без разлога! Верујем да разлог срцем и сами осећате јер ова молитва, као ни једна друга, продире у само срце и човек осећа њену изузетну и јединствену моћ, њену божанску моћ. То је зато што се ова молитва излила из савршено очишћеног и светог срца и из ума просвећеног Божјом благодаћу, ума који је постао причасник Христовог ума. Отуда таква моћ и такво тајанствено дејство ове чудесне молитве на хришћанско срце.

Без обзира што је веома кратка, она садржи огромно богатство мисли и осећања, па зато о богатству те чудесне молитве треба често и говорити..."

(Извод из књиге)

Путеви православног богословља у 20.веку нераскидиво су везани за имена протејереја Георгија Васиљевича Форовског (1893-1979) и протојереја Александра Димитријевича Шмемана (1921-1983).Флоровски је, пре свега, био познат као родоначелник неопатристичког правца у православном богословљу, док се за Шмемана везује литургијско обнављање православног црквеног живота у САД и другим земљама. Ова књига отвара нову страницу њихове стваралачке биографије у периоду 1947. до 1955.године, када су им се путеви укрстили.