Православни брачни живот, Сачувати породичну љубав у отуђеном свету

Број страна: 355 

Издавач: Манастир Светог Првомученика и Архиђакона Стефана, Врање

Формат: 15х23.5 цм

Издавач: Призренска Богословија, Призрен
Страна: 222 страница

Формат: 15х21 цм

Година: 2016. година

Драга децо,

Замислите да стојите испред златних двери које воде у једну необичну ризницу. Необичну, јер та је ризница пуна, али не злата и сребра, већ врлина — молитве, доброте, поштовања, љубави и стрпљења. И управо је наша православна вера та ризница, а књига коју држите у рукама је кључ којим откључавате њена врата. У овим кратким причама ваши другари кроз игру и часове веронауке стећи ће прва сазнања о Богу, молитви, иконама, светитељима, врлинском животу. И то је непроцењиво благо наше ризнице. Када научимо коме се и како молимо, када научимо да поштујемо, да волимо једни друге, када научимо колико је и зашто важно да долазимо на Литургију, отвара нам се један нови, бољи свет… Зато вас молимо да, кад ове приче прочитате, наставите да истражујете и сами. Видећете, једнога дана ће вам срце казати да сте у ризници нашли непроцењиво благо — самога Христа, Бога који нас воли. А, шта ће даље бити, открићете. Изненађење вас чека! Потрудићемо се да својим малим истраживачима пошаљемо нове кључеве, јер свака ризница има више просторија. У томе ће нам, као и до сада, помагати ваш другар, мало старији од вас, Милоје Радовић, који зна како да наше кључеве прилагоди дечјем срцу. Овде, у Жичи, много је љубави за вас. Поздрављамо вас и желимо вам успешно и лагодно истраживање! Кад год пожелите, дођите нам…

Сестринство Манастира Жиче

Дуга није заклон развратницима него онима који су заслужили Божију милост. Свети Максим Исповедник, штавише, говори да је "дугу поставио (Бог) да бисмо разумели да пријатељство Господње према нама представља рат против наших противника". Бог је поставио Логоса као дугу у облак овога света да човечанство не буде више потопљено водом зла. Дуга, другим речима, изображава оваплоћеног Логоса, преко кога се остварује завет Бога са људима. Савез Бога са старозаветним праведником и његовим синовима представља вечни савез мира између Бога и Цркве коју изображава Нојева барка. Дуга, пак, јесте слика благодатног дејства у душама које долази од Христа - Сунца правде. 

О. Александар Шмеман се, богословски храбро и честито, са великом црквено-пастирском љубављу, хвата у коштац са свим горућим питањима савременог света: од питања самоизолованости и пасивизованости Хришћана усред мора постхришћанске свакодневнице, преко питања историјских промашаја, грехова и заблуда православног историјског света и цивилизације, питања неспојивости хришћанске богочовечанске антропологије са антропологијом атеистичког хуманизма, питања богословске критике секуларног идопоклонства Култури као псевдорелигијској замени за изгубљену веру и Цркву, све до питања неопходности нове свеочанске мисије Православне Цркве у савременом свету.

Он се, у својој богословској критици, ниједног тренутка не узноси над „постхришћанским светом“, већ, напротив, састрадавајући са њим, јер је то свет нашег историјског живљења, покушава да одгонетне и дубински растумачи његову тајну у светлу Јеванђеља и Предања Цркве, у светлу Хришћанства као новог начина живота – живота у Христу, небеског живљења које је ушло, и свагда изнова улази, у историјски живот (Диогнету, I, 1), да га исцели, обнови и просветли, да га закваси квасцем Царства Божијег, квасцем живота нествореног и вечног.

(одломак из књиге)

Блажена старица Макрина (у свијету Марија Васопулу), игуманија манастира Панагије Одигитрије близу града Волоса, духовно је чедо старца Јосифа Исихасте (+1959) и старца Јефрема Филотејског (Аризонског). Старица је више од тридесет година – од 1963. до 1995. руководила манастиром који је основан по благослову великог старца Јосифа Исихасте. Задобила је многобројне духовне дарове и удостојила се високих духовних стања.

Старица Макрина се упокојила у Недељу свих Светих, 22. маја /4. јуна 1995. Неколико дана пред смрт стално је виђала Богородицу у својој келији. Из њеног манастира изашле су монахиње које су препородиле неколико грчких манастира, а сестре из тих обитељи послате су у Америку. Старац Јефрем је све вријеме тежио да насели своје манастире сестрама из Портарије, јер су те монахиње прошле јединствену духовну школу и биле су веома духовно искусне. Данас у Грчкој архиепископији Северне Америке већ има 11 женских манастира и сваки од њих води порекло од старца Јосифа Исихасте.

Они који су живели са старцем Емилијаном у време када се његово братство након одласка са Метеора преселило у манастир Симонопетру, сачували су у срцима сећања на разговоре у којима је старац излагао своје поуке духовним чедима.

Старац је често без икакве припреме говорио о својим омиљеним темама или о ономе што се односило на свакодневни живот у манастиру. Али, нарочито је волео да тумачи житије неког светитеља, на пример преподобног Нила Калабријског, или неко светоотачко штиво.
Тако је једном почео да тумачи подвижничке поуке аве Исаије. Био је то одличан избор јер тај текст веома добро излаже учење првих египатских монаха четвртог и петог века.

Својим тумачењем он веома прецизно изражава духовно предање Цркве. Као и сви велики савремени светогорски духовници, старац Емилијан није излагао ништа своје. Ништа није додавао, није уносио никакве новине. Он је једино преносио оно наслеђе које је дошло до нас од првих векова монаштва, али је у његовим устима то учење задобијало потпуно нови живот и изузетну актуелност. То није било напросто препричавање, већ израз онога што је сам старац Емилијан, вођен Духом Светим, искусио. Како је Дух Који га је водио исти Онај Који је у давнини надахњивао аву Исаију и све древне оце, између старчевих речи и древних текстова влада потпуно сагласје, задивљујућа хармонија.

Читаоцима ове књиге желимо да осете како се жива реч старца Емилијана са тих страница излива у њихова срца, час као сладосна роса која освежава миром и радошћу Светог Духа, час као варница која распламсава усрђе и жарку жељу да служимо нашем вољеном Господу.

Ова књига представља збирку реалистички конципираних прича са кореном у стварности. Оне су можда сурове по садржају и догађајима без опоравка ни протеком деценија, али не носе осветољубиву нити песимистичку поруку. Већина прича је повезана по времену и догађајима, и у њиховој основи, као садржај или оквир, је рат који је "срце таме" нашег рода и зато није посматран са историјског становишта ни са моралног, психолошког или социолошког.