Катихезе, Св. Кирило Јерусалимски

У овој књизи, Старац Емилијан тумачи житије Светог Нила Калабријског и кроз тумачење житија пружа животворне поуке монасима, којима је књига и намењена.

Житије преподобног Нила Калабријског, названог Нови, највероватније је написао један од њему блиских ученика. И поред тога, биограф нам не даје податке о години рођења ни упокојења Преподобнога, нити друге конкретне датуме. На основу мермерне плоче, коју је игуман манастира Криптофери, Николај, уградио у капелу посвећену ктиторима, закључујемо да се преподобни упокојио 1004. године. Преподобни је, дакле, живео између 10. и 11. века. Према другој глави његовог Житија, родио се у Рисијану Калабријском, граду који је Пресвета Богородица особито штитила. Био је дар Божији родитељима, који су га заузврат са радошћу принели да служи у храму Пресвете Богородице. Наш Светитељ назива се Нови у односу на преподобнога Нила из 5. века, али древан је јер постоје многи новији светитељи, чак и овде, у Светој Гори. Светитељ је живео природно и једноставно, као и сви други људи, али је истовремено имао и способност да слуша глас Божији. У лику његовом видимо човека који жели да живи подвижнички живот. 

На првој страници књиге издвојили смо једну мисао: „Монах је најјачи човек на целом свету. Све може да учини померивши само прст. И демони га се плаше и Светитељи му служе; све је у његовим рукама. Али може да постане и једно немоћно, анемично створење. Штета је да будемо такви!“

Страна: 677
Повез: тврди
Писмо: ћирилица
Формат: 15x21.5 cm
Година издања: 2012

Страна: 537
Повез: тврди
Писмо: ћирилица
Формат: 15,5 x 21 cm
Година издања: 2015

О. Александар Шмеман се, богословски храбро и честито, са великом црквено-пастирском љубављу, хвата у коштац са свим горућим питањима савременог света: од питања самоизолованости и пасивизованости Хришћана усред мора постхришћанске свакодневнице, преко питања историјских промашаја, грехова и заблуда православног историјског света и цивилизације, питања неспојивости хришћанске богочовечанске антропологије са антропологијом атеистичког хуманизма, питања богословске критике секуларног идопоклонства Култури као псевдорелигијској замени за изгубљену веру и Цркву, све до питања неопходности нове свеочанске мисије Православне Цркве у савременом свету.

Он се, у својој богословској критици, ниједног тренутка не узноси над „постхришћанским светом“, већ, напротив, састрадавајући са њим, јер је то свет нашег историјског живљења, покушава да одгонетне и дубински растумачи његову тајну у светлу Јеванђеља и Предања Цркве, у светлу Хришћанства као новог начина живота – живота у Христу, небеског живљења које је ушло, и свагда изнова улази, у историјски живот (Диогнету, I, 1), да га исцели, обнови и просветли, да га закваси квасцем Царства Божијег, квасцем живота нествореног и вечног.

(одломак из књиге)