Књига о Исусовој молитви, Исахистички приручник за савременог човека

Наставак књиге Необичне пустоловине малог Јежа“ на чијем смо крају оставили Јежића и Мишицу испред трема сеоске куће у којој су девојчице Ксенија и Љубица провеле летњи распуст. Након растанка са својим драгим пријатељем, старцем Светогорцем, и након повратка Ксеније и Љубице кући, у велики град, Јежић је са својом мамом Јежицом почео да се припрема за зиму. У свом ушушканом, топлом дому провео је зиму, спавајући чврстим и безбрижним сном.

Када је у пролеће природа почела да се буди из зимског сна, са првим зеленим лишћем на гранама и са првим травкама које су почеле  да се помаљају из земље, пробудио се и наш мали пријатељ и кренуо у нове пустоловине.

У овој књизи пратимо његов поновни сусрет са Ксенијом и Љубицом и старим пријатељима: Мишицом, Совом, Враном и многим, многим другим житељима оближње шуме, и њихове догодовштине током једног дугог, радосног лета.

Страна: 478
Повез: тврди
Писмо: ћирилица
Формат: 16 x 21 цм
Година издања: 2011

Страна: 506
Повез: тврди
Писмо: ћирилица
Формат: 15,5 x 21 cm
Година издања: 2015

Потресно сведочанство о страдању Срба у "Жутој кући" (Бурељ, Албанија). Прве податке о томе проследио је Јохан, Немац коме је пресађено српско срце, још далеке 2003. године. Снови његовог донора водили су га од Италије, преко Косова до Албаније... Роман је написан по истинитом догађају. Специјално признање Академије "Иво Андрић" за роман

Наш живот се формира на нашим ранама (траумама). Све што живимо заправо су губици које смо или преобразили у живот, или су постали наш пакао. Цели наш живот јесте борба да таму претворимо и преобликујемо у светлост. Да узмемо необрађени, хаотични материјал своје душе, пун губитака и рана (траума) и да му уз помоћ благодати Божије дамо облик и лепоту. То је најважннија битка у нашем животу, како да пакао преобразимо у рај.

Како да траума постане чудо. Како да рана постане живот. 

Они који су живели са старцем Емилијаном у време када се његово братство након одласка са Метеора преселило у манастир Симонопетру, сачували су у срцима сећања на разговоре у којима је старац излагао своје поуке духовним чедима.

Старац је често без икакве припреме говорио о својим омиљеним темама или о ономе што се односило на свакодневни живот у манастиру. Али, нарочито је волео да тумачи житије неког светитеља, на пример преподобног Нила Калабријског, или неко светоотачко штиво.
Тако је једном почео да тумачи подвижничке поуке аве Исаије. Био је то одличан избор јер тај текст веома добро излаже учење првих египатских монаха четвртог и петог века.

Својим тумачењем он веома прецизно изражава духовно предање Цркве. Као и сви велики савремени светогорски духовници, старац Емилијан није излагао ништа своје. Ништа није додавао, није уносио никакве новине. Он је једино преносио оно наслеђе које је дошло до нас од првих векова монаштва, али је у његовим устима то учење задобијало потпуно нови живот и изузетну актуелност. То није било напросто препричавање, већ израз онога што је сам старац Емилијан, вођен Духом Светим, искусио. Како је Дух Који га је водио исти Онај Који је у давнини надахњивао аву Исаију и све древне оце, између старчевих речи и древних текстова влада потпуно сагласје, задивљујућа хармонија.

Читаоцима ове књиге желимо да осете како се жива реч старца Емилијана са тих страница излива у њихова срца, час као сладосна роса која освежава миром и радошћу Светог Духа, час као варница која распламсава усрђе и жарку жељу да служимо нашем вољеном Господу.