Како се прелази из смрти у живот, Умирање несветих и светих

Овај флајер на 8 страна садржи кратак историјат слављења славе у Србији и житије Светог Јована.

Митрополит Калист Вер сведочи да "изворно човеково биће није егоцентрично, већ екоцентрично. Ја се не појављује као πρόσωπον - личност све док ја, по лику Свете Тројице, није окренуто лицем према другима, док им не погледам у очи и не дозволим њима да погледају у моје... Ако се одважимо да заиста будемо 'копије Тројице', моћи ћемо да преокренемо свет".

Стога су Калистове очи биле окренуте ка свим народима, па тако и према српском. Био је пријатељ српских теолога са којима се сусретао на теолошким скуповима, а Србију је често посећивао. Само на Косову и Метохији је био три пута, а први пут далеке 1971. године тамо ишао аутобусом са групом ходочасника. "Србија је од 14. века била место мартиријума... Сећање на Косово треба да настави да цвета. То је један од најлепших дарова Православне Цркве свету - осећај лепоте као Божијег својства и својства хришћанског живота". Тако је Калист говорио на редстављењу монографије Хришћанско наслеђе Косова и Метохије, 14. фебруара 2016. године у Оксфорду коју је он и организовао.

(из Уводног слова Епископа Максима западно америчког)

Страна: 474
Повез: тврди
Писмо: ћирилица
Формат: 16 x 21 цм
Година издања: 2019

Страна: 482
Повез: тврди са омотом
Писмо: ћирилица
Формат: 15 x 21 цм
Година издања: 2016

Издавач: библиотека „Очев Дом“

Година издања: 2018

Страна: 364

Повез: тврди

О. Александар Шмеман се, богословски храбро и честито, са великом црквено-пастирском љубављу, хвата у коштац са свим горућим питањима савременог света: од питања самоизолованости и пасивизованости Хришћана усред мора постхришћанске свакодневнице, преко питања историјских промашаја, грехова и заблуда православног историјског света и цивилизације, питања неспојивости хришћанске богочовечанске антропологије са антропологијом атеистичког хуманизма, питања богословске критике секуларног идопоклонства Култури као псевдорелигијској замени за изгубљену веру и Цркву, све до питања неопходности нове свеочанске мисије Православне Цркве у савременом свету.

Он се, у својој богословској критици, ниједног тренутка не узноси над „постхришћанским светом“, већ, напротив, састрадавајући са њим, јер је то свет нашег историјског живљења, покушава да одгонетне и дубински растумачи његову тајну у светлу Јеванђеља и Предања Цркве, у светлу Хришћанства као новог начина живота – живота у Христу, небеског живљења које је ушло, и свагда изнова улази, у историјски живот (Диогнету, I, 1), да га исцели, обнови и просветли, да га закваси квасцем Царства Божијег, квасцем живота нествореног и вечног.

(одломак из књиге)

Потресно сведочанство о храбрим и одважним кћерима Србија које су браниле образ и част свог народа у Првом светском рату, о којима је светска штампа писала са дивљењем, а чувени француски генерали, попут Франше Д’Епереа, у њима видели велику узданицу за одбрану од непријатеља. Светска штампа доносила је њихове слике на својим насловним странама и са дивљењем извештавала о јуначким подвизима велике Милунке Савић, српске Јованке Орлеанке, и Софије Јовановић, чувене бранитељке Београда.Антоније Ђурић приповеда нам о подвизима и јунаштву одважне Василије Вукотић, ћерке сердар Јанка Вукотића, Наталији Бјелајац, храброј Словенки која је напустила родни Марибор и пошла да брани српску земљу. Ту су и приче о Марици Савић, Милосави Перуновић, Ленки Рабасовић и многим другим хероинама које су преживеле све страхоте Албаније и храбро закорачиле на Солунски фронт, како би учествовале у ослобађању своје вољене отаџбине….

Ја сам их гледао и на ратишту, с пушком и бомбом у руци, и у болницама, у којима су на материнске и сестринске груди привијале рањене јунаке, и у повлачењу кроз непроходне албанске гудуре, где се на немоћне и сломљене болом пуцало у леђа из заседа, и у којима семасовно умирало од глади и зиме… Гледао их и дивио им се! Ни страха, ни колебања, ни суза, ни уздаха! Није било жртве коју оне не би могле да поднесу за своју отаџбину. То су одважне кћери Србије, мајке и сестре јунака са Цера и Колубаре, мојих ратних другова, којима је отаџбина била преча од живота и које су, бирајући између понижења и смрти – изабрале смрт…
   - Анри Барби, француски књижевник