Еванђелски основ и догматски смисао православног монаштва

Овај рад је отац Михаило  Ђусић припремао као докторску дисертацију док је студирао у Румунији у годинама пред Други светски рат. Своју дисертацију јеромонах Михаило није коначно завршио, што се види из садашњег, иначе врло обимног текста. Како сведочи братаница оца Михаила Загорка Ристић, он је свој рад дорађивао током лета пред сам Светски рат, што се да закључити и из текста. За рад се интересовао и сам Свети Ава Јустин, јер, како опет сведочи братаница, Ава је дошао 50-их година у родну кућу оца Михаила у Гледићу, да види да ли је нешто од књига и рукописа оца Михаила остало, па је тада вероватно и узео овај рукопис доктората, који смо по блаженом уснућу Светог Аве, нашли у његовом радном столу.

По самом наслову рада, као и по распореду поглавља и поднаслова, могло би се закључити да је Отац Јустин бдио над тим радом, и Оца Михаила надахнуо да овако темељно обради, библијско-светоотачки и заиста јеванђелски – христоцентричну и тако битну тему живвог Предања Православне Цркве о монаштву.

У овој систематски писаној студији, изузетно документованој из Светих Јеванђеља и Апостолских Посланица, као и из дела Светих Подвижника и Отаца Цркве од раних векова њене историје, па све до времена Св. Николаја и Св. Јустина, види се да је Отац Михаило већ тада био искусан монах, богословски и литерарно обдарен писац, добро упућен и у богату монашку литературу, нарочито грчку и руску.

Отац Михаило је био Жички монах код Светог Владике Николаја, и његов духовни син. О односима са Авом Јустином, закључујемо из књиге, да је млади монах Михаило био један од најбољих ученика Оца Јустина, чије радове често и наводи у овој студији, а такође и широко користи његову богословску терминологију и монашко–житијни речник.Идући тим путем, отац Михаило је врло често следио и Оца Јустина, и његов језик и стил, који је и код Аве Јустина језик и стил Св. Апостола Павла и Светог Златоуста, наравно и Светих Отаца: Атанасија Великог, Григорија Богослова, Василија Великог, Григорија Ниског и Макарија Египатског, Светих Максима Исповедника, Теодора Студита и Симеона Новог Богослова, а затим је следио и потоње грчке и руске Подвижнике каснијих векова. Зато му је и стил и речник толико христолошки и христоцентричан, те ова студија заиста представља велики допринос историји и теологији Православног Монаштва.