Живот и поуке Светог Порфирија Кавсокаливита

Они који су живели са старцем Емилијаном у време када се његово братство након одласка са Метеора преселило у манастир Симонопетру, сачували су у срцима сећања на разговоре у којима је старац излагао своје поуке духовним чедима.

Старац је често без икакве припреме говорио о својим омиљеним темама или о ономе што се односило на свакодневни живот у манастиру. Али, нарочито је волео да тумачи житије неког светитеља, на пример преподобног Нила Калабријског, или неко светоотачко штиво.
Тако је једном почео да тумачи подвижничке поуке аве Исаије. Био је то одличан избор јер тај текст веома добро излаже учење првих египатских монаха четвртог и петог века.

Својим тумачењем он веома прецизно изражава духовно предање Цркве. Као и сви велики савремени светогорски духовници, старац Емилијан није излагао ништа своје. Ништа није додавао, није уносио никакве новине. Он је једино преносио оно наслеђе које је дошло до нас од првих векова монаштва, али је у његовим устима то учење задобијало потпуно нови живот и изузетну актуелност. То није било напросто препричавање, већ израз онога што је сам старац Емилијан, вођен Духом Светим, искусио. Како је Дух Који га је водио исти Онај Који је у давнини надахњивао аву Исаију и све древне оце, између старчевих речи и древних текстова влада потпуно сагласје, задивљујућа хармонија.

Читаоцима ове књиге желимо да осете како се жива реч старца Емилијана са тих страница излива у њихова срца, час као сладосна роса која освежава миром и радошћу Светог Духа, час као варница која распламсава усрђе и жарку жељу да служимо нашем вољеном Господу.

Ведра, топла и поучна прича о животу становника шуме из угла једног малог јежа, уводи нас у чудесни свет житеља шуме који, свако на свој начин, својим постојањем слави Бога и радује му се.

Главни јунак ове повести својом необичном добротом мења животе свих око себе, чинећи их бољим и учећи их да у свакој животној ситуацији сачувају веру у Бога, тражећи од Њега помоћ у невољи и славећи Га и благодарећи Му на дару живота и на свим добрима којима нас свакодневно обасипа.

Најдубље човеково назначење се непрестано негује у светој Литургији, јер је, сходно речима св. Иринеја Лионског, "наша вера сагласна с Евхаристијом, а Евхаристија потврђује нашу веру". Због тога, нико не би смео да поклекне у борби за спасење, тако да сваки верник треба своје место у Цркви да оправда, како смирењем пред великом тајном побожности, тако и беспоштедном борбом за чистоту вере и Предања. Неопходно је увек и изнова потврђивати веру Отаца пред лицем Спаситеља Христа, с обзиром на то да се питања вере тичу, не неког споредног животног колосека, него пута који води у вечни живот. Давно је речено: "Није се играти са вечношћу".

Књига Митрополита Антонија Блума „Како се суочити са болешћу“ представља друго, допуњено издање књиге „Живот. Болест. Смрт.“ која је објављена у издању Манастира Жиче 2016. године. 

Митрополит Антоније, по професији лекар и теолог, своје богато животно, лекарско и пастирско искуство износи непосредно и искрено, говорећи без околишања о најважнијим и најболнијим питањима која муче човека: како се носити са болом, физичким и душевним, сопственим и оним који мучи онога кога волимо, како осмислити страдање и преобразити га у позитивно животно искуство. Снажна, бритка и отрежњујућа, а уједно очински блага и јеванђелски радосна, реч митрополита Антонија саветује, храбри, али и опомиње да преиспитамо свој однос према животу, а нарочито према ближњима. Позива нас да са хришћанском одговорношћу узмемо на плећа бреме блиске нам особе суочене са болешћу и близином смрти

Aутор: Архимандрит Емилијан
Превод са грчког: Маја Рашовић
Штампа: тврд повез, формат Б8

Страна: 375

Петнаести август увек је био врхунац лета за Манолиса и Деспину. Кућу баке и деке, на једној падини у Епиру, не би мењали ни за шта на свету. Ове године, међутим, све је другачије, под сенком тешкоће изазова с којима се суочава не само њихова отаџбина, већ и људи, посебно млади.
Дека, пак, узима ствари у своје руке. Вођен великом љубављу према Светом Козми Етолском, прича им о његовом животу и пророчанствима, подстичући их, пре свега, да га упознају лично, да стопама Светог Козме крену планинским стазама пуним прича и легенди.
Путујући заједно, читава породица не само да открива истину у речима светитеља, већ учи да поново живи с нечим што је одавно изгубила, а то је нада.
Дека, бака, родитељи и унуци удружују снаге, одлучни да нађу начина да свој завичај спасу заборава. Светитељ им је, наравно, био надахнуће, али ту благословену мисао морали су сами претворити у дело.