Мисиологија, Мисионарско одељење Руске православне цркве

Сваки дан године у овој књизи даје нам по једну причицу, по једну причу, по један доказ да је човек биће коме и Бог може да обрадује.

Издавач: Образ светачки

Година издања: 2022

Страна: 367

Повез: меки

Издавач: Беседа, Нови Сад
Година издања: 2014
Страна: 68
Повез: меки (са илустрацијама у боји)
Писмо: ћирилица
Формат: 24 цм

Број страна:149
Издавач: Епархијски Управни Одбор Епархије нишке
Година: 2018.

Страна: 328
Повез: тврди
Писмо: ћирилица
Формат: 13 x 18cm
Година издања: 2015

Издавач: Манастир Светог Првомученика и Архиђакона Стефана, Врање

Формат: 15x23.5 цм

Бр.страна: 148

Повез: Тврди повез

Год.издања: 2021.

Издавач: Чувари

Курс патрологије, књига 2 – А. И. Сидоров, 255 стр.

Блажена старица Макрина (у свијету Марија Васопулу), игуманија манастира Панагије Одигитрије близу града Волоса, духовно је чедо старца Јосифа Исихасте (+1959) и старца Јефрема Филотејског (Аризонског). Старица је више од тридесет година – од 1963. до 1995. руководила манастиром који је основан по благослову великог старца Јосифа Исихасте. Задобила је многобројне духовне дарове и удостојила се високих духовних стања.

Старица Макрина се упокојила у Недељу свих Светих, 22. маја /4. јуна 1995. Неколико дана пред смрт стално је виђала Богородицу у својој келији. Из њеног манастира изашле су монахиње које су препородиле неколико грчких манастира, а сестре из тих обитељи послате су у Америку. Старац Јефрем је све вријеме тежио да насели своје манастире сестрама из Портарије, јер су те монахиње прошле јединствену духовну школу и биле су веома духовно искусне. Данас у Грчкој архиепископији Северне Америке већ има 11 женских манастира и сваки од њих води порекло од старца Јосифа Исихасте.

О. Александар Шмеман се, богословски храбро и честито, са великом црквено-пастирском љубављу, хвата у коштац са свим горућим питањима савременог света: од питања самоизолованости и пасивизованости Хришћана усред мора постхришћанске свакодневнице, преко питања историјских промашаја, грехова и заблуда православног историјског света и цивилизације, питања неспојивости хришћанске богочовечанске антропологије са антропологијом атеистичког хуманизма, питања богословске критике секуларног идопоклонства Култури као псевдорелигијској замени за изгубљену веру и Цркву, све до питања неопходности нове свеочанске мисије Православне Цркве у савременом свету.

Он се, у својој богословској критици, ниједног тренутка не узноси над „постхришћанским светом“, већ, напротив, састрадавајући са њим, јер је то свет нашег историјског живљења, покушава да одгонетне и дубински растумачи његову тајну у светлу Јеванђеља и Предања Цркве, у светлу Хришћанства као новог начина живота – живота у Христу, небеског живљења које је ушло, и свагда изнова улази, у историјски живот (Диогнету, I, 1), да га исцели, обнови и просветли, да га закваси квасцем Царства Божијег, квасцем живота нествореног и вечног.

(одломак из књиге)