Улогуј се
Ова књига представља збирку реалистички конципираних прича са кореном у стварности. Оне су можда сурове по садржају и догађајима без опоравка ни протеком деценија, али не носе осветољубиву нити песимистичку поруку. Већина прича је повезана по времену и догађајима, и у њиховој основи, као садржај или оквир, је рат који је "срце таме" нашег рода и зато није посматран са историјског становишта ни са моралног, психолошког или социолошког.
Књига је конципирана тако да има три поднаслова. Први је Крици, и у њему су сврстане приче из породичне прошлости родова аутора из Ливањског поља и Лике, а смештене су и приче о страдању Срба, које нису везане за родове аутора, али су крик страдалног српског рода коме сви припадамо и чију судбину делимо. Други део књиге, Живот са ожиљком, представља приче које су израз личног емотивног доживљаја наше судбине и трага који је урезала потомцима. У трећем делу књиге, под насловом Одјеци, налази се само једна прича - Кујница, у којој је осликан живот потомака у којима је крик страдања утишаван рађањима.
Једна од најдражих књижица нашег пријатеља Јежића говори о томе како је Бог белим радама испунио жељу да неком донесу радост.
Ова књига је зборник текстова распоређених за читање током целе године.Текстови су намењени деци школског узраста која увелико сама читајуо. Свака прича која је ушла у овај зборник носи јеванђелску поруку, иако многе, наизглед, немају директне везе са Јеванђељем. Текстови нас, такође, упознају са богослужењем Цркве и подстичу да се, учествујући у њима, сусретнемо са самим Богом.
Број страна: 390
Формат: 23,5x16,5 цм
О. Александар Шмеман се, богословски храбро и честито, са великом црквено-пастирском љубављу, хвата у коштац са свим горућим питањима савременог света: од питања самоизолованости и пасивизованости Хришћана усред мора постхришћанске свакодневнице, преко питања историјских промашаја, грехова и заблуда православног историјског света и цивилизације, питања неспојивости хришћанске богочовечанске антропологије са антропологијом атеистичког хуманизма, питања богословске критике секуларног идопоклонства Култури као псевдорелигијској замени за изгубљену веру и Цркву, све до питања неопходности нове свеочанске мисије Православне Цркве у савременом свету.
Он се, у својој богословској критици, ниједног тренутка не узноси над „постхришћанским светом“, већ, напротив, састрадавајући са њим, јер је то свет нашег историјског живљења, покушава да одгонетне и дубински растумачи његову тајну у светлу Јеванђеља и Предања Цркве, у светлу Хришћанства као новог начина живота – живота у Христу, небеског живљења које је ушло, и свагда изнова улази, у историјски живот (Диогнету, I, 1), да га исцели, обнови и просветли, да га закваси квасцем Царства Божијег, квасцем живота нествореног и вечног.
(одломак из књиге)
Митрополит Нектарије Антонопулос сусрео се са Светом Гором још као дете, када су монаси манастира Ксиропотама донели у Атину честицу Часног и Животоворног крста Господњег, и када је цела његова породица пошла да му се поклони.
Деценијама је ишао у Градину Мајке Божје, сретао дивне старце и учитеље, и писао дневнике.
У њима се чувају оригинални записи о сусретима и разговорима са светогорским оцима, са свим њиховим ширинама и дубинама, али у пуној њиховој људскости, која није безгрешност, него смерност и свест о сопственој ограничености пред Безмерним.
Велики део књиге посвећен је старцима Јефрему Катунакијсом, ученику оца Јосифа Исихасте и Пајсију Светогорцу.