Улогуј се
Свети цар Константин и Милански едикт 313. Године садржи текстове А. И. Брилијантова, В. В. Болотова, А. П. Лебедева, А. А. Спаског и епископа Атанасија (Јевтића) који се темељно баве животом и делом Светог Цара Константина, временом његове владавине, законима тадашње државе, борбама Хришћанства са незнабоштвом, и самим Миланским едиктом.
Како у историји саме Хришћанске Цркве, тако и у историји човечанства, тешко да се може указати на неки други тренутак који би по, за све очигледној важности значаја и ширини последица, могао бити упоређен са победом вере крста у време владавине Светог цара Константина Великог над, до тада непријатељски према њој оријентисаним, многобожцима. Тада није била само проглашена потпуна слобода Хришћанске Цркве, која је раније била изложена окрутним гоњењима од стране државе, него је Црква чак непосредно била прихваћена од стране исте те државе под њену моћну заштиту.
Једна од најдражих књижица нашег пријатеља Јежића говори о томе како је Бог белим радама испунио жељу да неком донесу радост.
Страна: 376
Повез: тврди
Писмо: ћирилица
Формат: 15,5 x 21 cm
Година издања: 2008
Страна: 539
Језик: српски, енглески и руски
Издаје: Манастир Студеница
Година: 2018.
Димензије: 16.5х24.5 цм
Потресно сведочанство о храбрим и одважним кћерима Србија које су браниле образ и част свог народа у Првом светском рату, о којима је светска штампа писала са дивљењем, а чувени француски генерали, попут Франше Д’Епереа, у њима видели велику узданицу за одбрану од непријатеља. Светска штампа доносила је њихове слике на својим насловним странама и са дивљењем извештавала о јуначким подвизима велике Милунке Савић, српске Јованке Орлеанке, и Софије Јовановић, чувене бранитељке Београда.Антоније Ђурић приповеда нам о подвизима и јунаштву одважне Василије Вукотић, ћерке сердар Јанка Вукотића, Наталији Бјелајац, храброј Словенки која је напустила родни Марибор и пошла да брани српску земљу. Ту су и приче о Марици Савић, Милосави Перуновић, Ленки Рабасовић и многим другим хероинама које су преживеле све страхоте Албаније и храбро закорачиле на Солунски фронт, како би учествовале у ослобађању своје вољене отаџбине….
Ја сам их гледао и на ратишту, с пушком и бомбом у руци, и у болницама, у којима су на материнске и сестринске груди привијале рањене јунаке, и у повлачењу кроз непроходне албанске гудуре, где се на немоћне и сломљене болом пуцало у леђа из заседа, и у којима семасовно умирало од глади и зиме… Гледао их и дивио им се! Ни страха, ни колебања, ни суза, ни уздаха! Није било жртве коју оне не би могле да поднесу за своју отаџбину. То су одважне кћери Србије, мајке и сестре јунака са Цера и Колубаре, мојих ратних другова, којима је отаџбина била преча од живота и које су, бирајући између понижења и смрти – изабрале смрт…
- Анри Барби, француски књижевник