Како у историји саме Хришћанске Цркве, тако и у историји човечанства, тешко да се може указати на неки други тренутак који би по, за све очигледној важности значаја и ширини последица, могао бити упоређен са победом вере крста у време владавине Светог цара Константина Великог над, до тада непријатељски према њој оријентисаним, многобожцима. Тада није била само проглашена потпуна слобода Хришћанске Цркве, која је раније била изложена окрутним гоњењима од стране државе, него је Црква чак непосредно била прихваћена од стране исте те државе под њену моћну заштиту.
Они који су живели са старцем Емилијаном у време када се његово братство након одласка са Метеора преселило у манастир Симонопетру, сачували су у срцима сећања на разговоре у којима је старац излагао своје поуке духовним чедима.
Старац је често без икакве припреме говорио о својим омиљеним темама или о ономе што се односило на свакодневни живот у манастиру. Али, нарочито је волео да тумачи житије неког светитеља, на пример преподобног Нила Калабријског, или неко светоотачко штиво.
Тако је једном почео да тумачи подвижничке поуке аве Исаије. Био је то одличан избор јер тај текст веома добро излаже учење првих египатских монаха четвртог и петог века.
Својим тумачењем он веома прецизно изражава духовно предање Цркве. Као и сви велики савремени светогорски духовници, старац Емилијан није излагао ништа своје. Ништа није додавао, није уносио никакве новине. Он је једино преносио оно наслеђе које је дошло до нас од првих векова монаштва, али је у његовим устима то учење задобијало потпуно нови живот и изузетну актуелност. То није било напросто препричавање, већ израз онога што је сам старац Емилијан, вођен Духом Светим, искусио. Како је Дух Који га је водио исти Онај Који је у давнини надахњивао аву Исаију и све древне оце, између старчевих речи и древних текстова влада потпуно сагласје, задивљујућа хармонија.
Читаоцима ове књиге желимо да осете како се жива реч старца Емилијана са тих страница излива у њихова срца, час као сладосна роса која освежава миром и радошћу Светог Духа, час као варница која распламсава усрђе и жарку жељу да служимо нашем вољеном Господу.
Aутор: Архимандрит Емилијан
Формат: мек повез
Страна: 251
Једна од најдражих књижица нашег пријатеља Јежића говори о томе како је Бог белим радама испунио жељу да неком донесу радост.
Митрополит Нектарије Антонопулос сусрео се са Светом Гором још као дете, када су монаси манастира Ксиропотама донели у Атину честицу Часног и Животоворног крста Господњег, и када је цела његова породица пошла да му се поклони.
Деценијама је ишао у Градину Мајке Божје, сретао дивне старце и учитеље, и писао дневнике.
У њима се чувају оригинални записи о сусретима и разговорима са светогорским оцима, са свим њиховим ширинама и дубинама, али у пуној њиховој људскости, која није безгрешност, него смерност и свест о сопственој ограничености пред Безмерним.
Велики део књиге посвећен је старцима Јефрему Катунакијсом, ученику оца Јосифа Исихасте и Пајсију Светогорцу.
„ТЕОМИТОРИКОН“, антологија црквених текстова и икона у част Пресвете Богородице Марије.
Ова књига представља први том зборника светоотачких текстова о Пресветој Богородици, који обухвата родослов, зачеће и рођење Мајке Божије. У припреми су остала четири тома у којима аутор доноси свој избор текстова најречитијих црквених списатеља и беседника који су говорили о личности Пресвете Богородице и појединостима из Њеног живота.
