Српско богослужење

Православно богословље у новије време, уз друге битне области живог црквено-богословског предања, све више се развија и у области богослужења-литургичке праксе и теологије. Јављају се бројни новији радови из Литургике, пишу их млађи богослови литургичари, који изучавају богато наслеђе богослужења Цркве Христа Богочовека и Спаситеља и изнова промишљају православно литургијско богословље. Притом то чине у тесној повезаности са свеобухватном Христологијом и Еклисиологијом. И то је, уз остале области богословља, доказ да се и у овој теолошкој струци доживљава неопатристички препород у православним црквеним срединама, у богослужбеним заједницама и, такође, у богословским школама. Тиме се, разумљиво, потстиче и подржава благословена обнова црквеног литургијског живота, као што, и обратно, дејство богослужбене, евхаристијске обнове црквеног живота и мисли, бива плодотворно за обнову дотадашњег махом „школског“ богословља о богослужењу и нарочито о Божанској Литургији.

Један од таквих радова јесте Српско богослужење Владимира Вукашиновића кога чини дванаест студија из литургијске теологије и праксе код Срба, различите тематске садржине.