Путевима руске монашке духовности, Ксенија Кончаревић

Митрополит Нектарије Антонопулос сусрео се са Светом Гором још као дете, када су монаси манастира Ксиропотама донели у Атину честицу Часног и Животоворног крста Господњег, и када је цела његова породица пошла да му се поклони.

Деценијама је ишао у Градину Мајке Божје, сретао дивне старце и учитеље, и писао дневнике.

У њима се чувају оригинални записи о сусретима и разговорима са светогорским оцима, са свим њиховим ширинама и дубинама, али у пуној њиховој људскости, која није безгрешност, него смерност и свест о сопственој ограничености пред Безмерним.

Велики део књиге посвећен је старцима Јефрему Катунакијсом, ученику оца Јосифа Исихасте и Пајсију Светогорцу.

Отац Павле би почињао да нам говори, да одговара на једно питање о љубави, о молитви, о усамљености, о људским страстима, о односу родитеља и деце. И често би започињао одговор слатким речима, слатким колико их само истински отац може изговорити: "Чуј, добро дете моје!" Годинама сам скупљао материјал са његовим речима, материјал забележен на касетама, у белешкама, али највише у срцима оних који су га волели.

Није више међу нама, али његове речи ублажавају растанак! Није више међу нама, али његов глас лебди у ваздуху и потврђује да љубав побеђује смрт! Није више међу нама, али још увек чујемо како нам говори: "Имао сам још тога да ти кажем!"

Ако отвориш странице ове књиге, његове речи ће се коснути и твог срца. И видећеш оца Павла живог пред собом, како те гледа и погледом говори да смрт не постоји. 

Говори, старче! Слушамо те!