Otačnik, Sv. Ignjatije Brjančaninov

Knjiga U slavu imena Božijeg: Čemu nas uči Sveti Nektarije Eginski predstavlja inspirativno delo koje istražuje učenja i život Svetog Nektarija Eginskog. Autori knjige naglašavaju Nektarijevu skromnost i poniznost, ističući kako je, uprkos progonima i poniženjima, ostao posvećen duhovnom putu.

Sveti Nektarije, opisan kao lekar duša, pruža utočište i ozdravljenje svima koji mu prilaze sa verom i ljubavlju. Ova knjiga ne samo da donosi nove priče o njegovoj svetosti i ljubavi kojom je oblikovao svet oko sebe, već i nudi azbučnik neprolaznih duhovnih pouka. Kroz Nektarijeve reči, čitaoci se podstiču na dublje razumevanje i sledbeništvo njegovog puta, jer njegova vera nije bila uzaludna pred Bogom.

Draga deco,

Zamislite da stojite ispred zlatnih dveri koje vode u jednu neobičnu riznicu. Neobičnu, jer ta je riznica puna, ali ne zlata i srebra, već vrlina — molitve, dobrote, poštovanja, ljubavi i strpljenja. I upravo je naša pravoslavna vera ta riznica, a knjiga koju držite u rukama je ključ kojim otključavate njena vrata. U ovim kratkim pričama vaši drugari kroz igru i časove veronauke steći će prva saznanja o Bogu, molitvi, ikonama, svetiteljima, vrlinskom životu. I to je neprocenjivo blago naše riznice. Kada naučimo kome se i kako molimo, kada naučimo da poštujemo, da volimo jedni druge, kada naučimo koliko je i zašto važno da dolazimo na Liturgiju, otvara nam se jedan novi, bolji svet… Zato vas molimo da, kad ove priče pročitate, nastavite da istražujete i sami. Videćete, jednoga dana će vam srce kazati da ste u riznici našli neprocenjivo blago — samoga Hrista, Boga koji nas voli. A, šta će dalje biti, otkrićete. Iznenađenje vas čeka! Potrudićemo se da svojim malim istraživačima pošaljemo nove ključeve, jer svaka riznica ima više prostorija. U tome će nam, kao i do sada, pomagati vaš drugar, malo stariji od vas, Miloje Radović, koji zna kako da naše ključeve prilagodi dečjem srcu. Ovde, u Žiči, mnogo je ljubavi za vas. Pozdravljamo vas i želimo vam uspešno i lagodno istraživanje! Kad god poželite, dođite nam…

Sestrinstvo Manastira Žiče

Potresno svedočanstvo o hrabrim i odvažnim kćerima Srbija koje su branile obraz i čast svog naroda u Prvom svetskom ratu, o kojima je svetska štampa pisala sa divljenjem, a čuveni francuski generali, poput Franše D’Eperea, u njima videli veliku uzdanicu za odbranu od neprijatelja. Svetska štampa donosila je njihove slike na svojim naslovnim stranama i sa divljenjem izveštavala o junačkim podvizima velike Milunke Savić, srpske Jovanke Orleanke, i Sofije Jovanović, čuvene braniteljke Beograda.Antonije Đurić pripoveda nam o podvizima i junaštvu odvažne Vasilije Vukotić, ćerke serdar Janka Vukotića, Nataliji Bjelajac, hrabroj Slovenki koja je napustila rodni Maribor i pošla da brani srpsku zemlju. Tu su i priče o Marici Savić, Milosavi Perunović, Lenki Rabasović i mnogim drugim heroinama koje su preživele sve strahote Albanije i hrabro zakoračile na Solunski front, kako bi učestvovale u oslobađanju svoje voljene otadžbine….

Ja sam ih gledao i na ratištu, s puškom i bombom u ruci, i u bolnicama, u kojima su na materinske i sestrinske grudi privijale ranjene junake, i u povlačenju kroz neprohodne albanske gudure, gde se na nemoćne i slomljene bolom pucalo u leđa iz zaseda, i u kojima semasovno umiralo od gladi i zime… Gledao ih i divio im se! Ni straha, ni kolebanja, ni suza, ni uzdaha! Nije bilo žrtve koju one ne bi mogle da podnesu za svoju otadžbinu. To su odvažne kćeri Srbije, majke i sestre junaka sa Cera i Kolubare, mojih ratnih drugova, kojima je otadžbina bila preča od života i koje su, birajući između poniženja i smrti – izabrale smrt…
   - Anri Barbi, francuski književnik

O. Aleksandar Šmeman se, bogoslovski hrabro i čestito, sa velikom crkveno-pastirskom ljubavlju, hvata u koštac sa svim gorućim pitanjima savremenog sveta: od pitanja samoizolovanosti i pasivizovanosti Hrišćana usred mora posthrišćanske svakodnevnice, preko pitanja istorijskih promašaja, grehova i zabluda pravoslavnog istorijskog sveta i civilizacije, pitanja nespojivosti hrišćanske bogočovečanske antropologije sa antropologijom ateističkog humanizma, pitanja bogoslovske kritike sekularnog idopoklonstva Kulturi kao psevdoreligijskoj zameni za izgubljenu veru i Crkvu, sve do pitanja neophodnosti nove sveočanske misije Pravoslavne Crkve u savremenom svetu.

On se, u svojoj bogoslovskoj kritici, nijednog trenutka ne uznosi nad „posthrišćanskim svetom“, već, naprotiv, sastradavajući sa njim, jer je to svet našeg istorijskog življenja, pokušava da odgonetne i dubinski rastumači njegovu tajnu u svetlu Jevanđelja i Predanja Crkve, u svetlu Hrišćanstva kao novog načina života – života u Hristu, nebeskog življenja koje je ušlo, i svagda iznova ulazi, u istorijski život (Diognetu, I, 1), da ga isceli, obnovi i prosvetli, da ga zakvasi kvascem Carstva Božijeg, kvascem života nestvorenog i večnog.

(odlomak iz knjige)