Маја Ковачевић, Света Анастасија Српска

Издавач: Манастир Подмаине

Страна: 164

Писмо: ћирилица

Година издања: 2020.

У овој књизи, Старац Емилијан тумачи житије Светог Нила Калабријског и кроз тумачење житија пружа животворне поуке монасима, којима је књига и намењена.

Житије преподобног Нила Калабријског, названог Нови, највероватније је написао један од њему блиских ученика. И поред тога, биограф нам не даје податке о години рођења ни упокојења Преподобнога, нити друге конкретне датуме. На основу мермерне плоче, коју је игуман манастира Криптофери, Николај, уградио у капелу посвећену ктиторима, закључујемо да се преподобни упокојио 1004. године. Преподобни је, дакле, живео између 10. и 11. века. Према другој глави његовог Житија, родио се у Рисијану Калабријском, граду који је Пресвета Богородица особито штитила. Био је дар Божији родитељима, који су га заузврат са радошћу принели да служи у храму Пресвете Богородице. Наш Светитељ назива се Нови у односу на преподобнога Нила из 5. века, али древан је јер постоје многи новији светитељи, чак и овде, у Светој Гори. Светитељ је живео природно и једноставно, као и сви други људи, али је истовремено имао и способност да слуша глас Божији. У лику његовом видимо човека који жели да живи подвижнички живот. 

На првој страници књиге издвојили смо једну мисао: „Монах је најјачи човек на целом свету. Све може да учини померивши само прст. И демони га се плаше и Светитељи му служе; све је у његовим рукама. Али може да постане и једно немоћно, анемично створење. Штета је да будемо такви!“

Страна: 618
Повез: тврди
Писмо: ћирилица
Формат: 15,5 x 21 cm
Година издања: 2015

Потресно сведочанство о храбрим и одважним кћерима Србија које су браниле образ и част свог народа у Првом светском рату, о којима је светска штампа писала са дивљењем, а чувени француски генерали, попут Франше Д’Епереа, у њима видели велику узданицу за одбрану од непријатеља. Светска штампа доносила је њихове слике на својим насловним странама и са дивљењем извештавала о јуначким подвизима велике Милунке Савић, српске Јованке Орлеанке, и Софије Јовановић, чувене бранитељке Београда.Антоније Ђурић приповеда нам о подвизима и јунаштву одважне Василије Вукотић, ћерке сердар Јанка Вукотића, Наталији Бјелајац, храброј Словенки која је напустила родни Марибор и пошла да брани српску земљу. Ту су и приче о Марици Савић, Милосави Перуновић, Ленки Рабасовић и многим другим хероинама које су преживеле све страхоте Албаније и храбро закорачиле на Солунски фронт, како би учествовале у ослобађању своје вољене отаџбине….

Ја сам их гледао и на ратишту, с пушком и бомбом у руци, и у болницама, у којима су на материнске и сестринске груди привијале рањене јунаке, и у повлачењу кроз непроходне албанске гудуре, где се на немоћне и сломљене болом пуцало у леђа из заседа, и у којима семасовно умирало од глади и зиме… Гледао их и дивио им се! Ни страха, ни колебања, ни суза, ни уздаха! Није било жртве коју оне не би могле да поднесу за своју отаџбину. То су одважне кћери Србије, мајке и сестре јунака са Цера и Колубаре, мојих ратних другова, којима је отаџбина била преча од живота и које су, бирајући између понижења и смрти – изабрале смрт…
   - Анри Барби, француски књижевник

Аутор: Владика Николај Жички
Формат: меки повез, 21 х 13 цм
Страна: 186