Маја Ковачевић, Света Анастасија Српска

Година издања: 2012
Страна: 522
Повез: тврди
Писмо: ћирилица
Формат: 21 цм

Страна: 537
Повез: тврди
Писмо: ћирилица
Формат: 15,5 x 21 cm
Година издања: 2015

Страна: 272
Писмо: ћирилица
Формат: 14x20 цм
Година издања: 2008

Зборник текстова из пера од преко десетак савремених православних духовника и психолога.

Аутор: Старац Емилијан Симонопетритски

Година: 2021.

Превод са грчког: Маја Рашовић

Страна: 43

Формат: меки повез, 16 цм

У склопу своје библиотеке Мали мисионар, манастир Жича је издао ново и измењено издање књиге „Радост, победник туге“ у којој се налазе одломци поука поштованог Старца Емилијана, изложених у Свештеном Општежићу Благовештења Пресвете Богородице у Ормилији, фебруара 1977. године, као и поуке о радости Светих Отаца наше Цркве, почевши од Светог Атанасија Великог и Светог Јована Златоустог.

Није могуће да тамо где се преступа заповест Божја има радости, као што није могуће да уз примењивање закона Божјег постоји брига. Радост је нешто што се код људи данас ретко среће, али то не значи и да је она нешто необично: она је природна, као што је природно да човек гледа. Она нам помаже у духовном животу. Само радостан човек може да буде сигуран на путу Божјем.

О. Александар Шмеман се, богословски храбро и честито, са великом црквено-пастирском љубављу, хвата у коштац са свим горућим питањима савременог света: од питања самоизолованости и пасивизованости Хришћана усред мора постхришћанске свакодневнице, преко питања историјских промашаја, грехова и заблуда православног историјског света и цивилизације, питања неспојивости хришћанске богочовечанске антропологије са антропологијом атеистичког хуманизма, питања богословске критике секуларног идопоклонства Култури као псевдорелигијској замени за изгубљену веру и Цркву, све до питања неопходности нове свеочанске мисије Православне Цркве у савременом свету.

Он се, у својој богословској критици, ниједног тренутка не узноси над „постхришћанским светом“, већ, напротив, састрадавајући са њим, јер је то свет нашег историјског живљења, покушава да одгонетне и дубински растумачи његову тајну у светлу Јеванђеља и Предања Цркве, у светлу Хришћанства као новог начина живота – живота у Христу, небеског живљења које је ушло, и свагда изнова улази, у историјски живот (Диогнету, I, 1), да га исцели, обнови и просветли, да га закваси квасцем Царства Божијег, квасцем живота нествореног и вечног.

(одломак из књиге)

Потресно сведочанство о храбрим и одважним кћерима Србија које су браниле образ и част свог народа у Првом светском рату, о којима је светска штампа писала са дивљењем, а чувени француски генерали, попут Франше Д’Епереа, у њима видели велику узданицу за одбрану од непријатеља. Светска штампа доносила је њихове слике на својим насловним странама и са дивљењем извештавала о јуначким подвизима велике Милунке Савић, српске Јованке Орлеанке, и Софије Јовановић, чувене бранитељке Београда.Антоније Ђурић приповеда нам о подвизима и јунаштву одважне Василије Вукотић, ћерке сердар Јанка Вукотића, Наталији Бјелајац, храброј Словенки која је напустила родни Марибор и пошла да брани српску земљу. Ту су и приче о Марици Савић, Милосави Перуновић, Ленки Рабасовић и многим другим хероинама које су преживеле све страхоте Албаније и храбро закорачиле на Солунски фронт, како би учествовале у ослобађању своје вољене отаџбине….

Ја сам их гледао и на ратишту, с пушком и бомбом у руци, и у болницама, у којима су на материнске и сестринске груди привијале рањене јунаке, и у повлачењу кроз непроходне албанске гудуре, где се на немоћне и сломљене болом пуцало у леђа из заседа, и у којима семасовно умирало од глади и зиме… Гледао их и дивио им се! Ни страха, ни колебања, ни суза, ни уздаха! Није било жртве коју оне не би могле да поднесу за своју отаџбину. То су одважне кћери Србије, мајке и сестре јунака са Цера и Колубаре, мојих ратних другова, којима је отаџбина била преча од живота и које су, бирајући између понижења и смрти – изабрале смрт…
   - Анри Барби, француски књижевник