Из дана у дан с Патријархом Павлом: 365 питања и одговора за сваки дан у години

Блажена старица Макрина (у свијету Марија Васопулу), игуманија манастира Панагије Одигитрије близу града Волоса, духовно је чедо старца Јосифа Исихасте (+1959) и старца Јефрема Филотејског (Аризонског). Старица је више од тридесет година – од 1963. до 1995. руководила манастиром који је основан по благослову великог старца Јосифа Исихасте. Задобила је многобројне духовне дарове и удостојила се високих духовних стања.

Старица Макрина се упокојила у Недељу свих Светих, 22. маја /4. јуна 1995. Неколико дана пред смрт стално је виђала Богородицу у својој келији. Из њеног манастира изашле су монахиње које су препородиле неколико грчких манастира, а сестре из тих обитељи послате су у Америку. Старац Јефрем је све вријеме тежио да насели своје манастире сестрама из Портарије, јер су те монахиње прошле јединствену духовну школу и биле су веома духовно искусне. Данас у Грчкој архиепископији Северне Америке већ има 11 женских манастира и сваки од њих води порекло од старца Јосифа Исихасте.

Страна: 495
Повез: тврди
Писмо: ћирилица
Формат: 15,5 x 21 cm
Година издања: 2022

Потресно сведочанство о храбрим и одважним кћерима Србија које су браниле образ и част свог народа у Првом светском рату, о којима је светска штампа писала са дивљењем, а чувени француски генерали, попут Франше Д’Епереа, у њима видели велику узданицу за одбрану од непријатеља. Светска штампа доносила је њихове слике на својим насловним странама и са дивљењем извештавала о јуначким подвизима велике Милунке Савић, српске Јованке Орлеанке, и Софије Јовановић, чувене бранитељке Београда.Антоније Ђурић приповеда нам о подвизима и јунаштву одважне Василије Вукотић, ћерке сердар Јанка Вукотића, Наталији Бјелајац, храброј Словенки која је напустила родни Марибор и пошла да брани српску земљу. Ту су и приче о Марици Савић, Милосави Перуновић, Ленки Рабасовић и многим другим хероинама које су преживеле све страхоте Албаније и храбро закорачиле на Солунски фронт, како би учествовале у ослобађању своје вољене отаџбине….

Ја сам их гледао и на ратишту, с пушком и бомбом у руци, и у болницама, у којима су на материнске и сестринске груди привијале рањене јунаке, и у повлачењу кроз непроходне албанске гудуре, где се на немоћне и сломљене болом пуцало у леђа из заседа, и у којима семасовно умирало од глади и зиме… Гледао их и дивио им се! Ни страха, ни колебања, ни суза, ни уздаха! Није било жртве коју оне не би могле да поднесу за своју отаџбину. То су одважне кћери Србије, мајке и сестре јунака са Цера и Колубаре, мојих ратних другова, којима је отаџбина била преча од живота и које су, бирајући између понижења и смрти – изабрале смрт…
   - Анри Барби, француски књижевник

Овај флајер на 8 страна садржи кратак историјат слављења славе у Србији и житије Светог Димитрија.

Страна: 600
Повез: тврди
Писмо: ћирилица
Формат: 15 x 21 cm
Година издања: 2013

Овај флајер на 8 страна садржи кратак историјат слављења славе у Србији и житије Светог Василија Острошког.

Митрополит Калист Вер сведочи да "изворно човеково биће није егоцентрично, већ екоцентрично. Ја се не појављује као πρόσωπον - личност све док ја, по лику Свете Тројице, није окренуто лицем према другима, док им не погледам у очи и не дозволим њима да погледају у моје... Ако се одважимо да заиста будемо 'копије Тројице', моћи ћемо да преокренемо свет".

Стога су Калистове очи биле окренуте ка свим народима, па тако и према српском. Био је пријатељ српских теолога са којима се сусретао на теолошким скуповима, а Србију је често посећивао. Само на Косову и Метохији је био три пута, а први пут далеке 1971. године тамо ишао аутобусом са групом ходочасника. "Србија је од 14. века била место мартиријума... Сећање на Косово треба да настави да цвета. То је један од најлепших дарова Православне Цркве свету - осећај лепоте као Божијег својства и својства хришћанског живота". Тако је Калист говорио на редстављењу монографије Хришћанско наслеђе Косова и Метохије, 14. фебруара 2016. године у Оксфорду коју је он и организовао.

(из Уводног слова Епископа Максима западно америчког)

Петнаести август увек је био врхунац лета за Манолиса и Деспину. Кућу баке и деке, на једној падини у Епиру, не би мењали ни за шта на свету. Ове године, међутим, све је другачије, под сенком тешкоће изазова с којима се суочава не само њихова отаџбина, већ и људи, посебно млади.
Дека, пак, узима ствари у своје руке. Вођен великом љубављу према Светом Козми Етолском, прича им о његовом животу и пророчанствима, подстичући их, пре свега, да га упознају лично, да стопама Светог Козме крену планинским стазама пуним прича и легенди.
Путујући заједно, читава породица не само да открива истину у речима светитеља, већ учи да поново живи с нечим што је одавно изгубила, а то је нада.
Дека, бака, родитељи и унуци удружују снаге, одлучни да нађу начина да свој завичај спасу заборава. Светитељ им је, наравно, био надахнуће, али ту благословену мисао морали су сами претворити у дело.

Ова сликовница прати догодовштине једног Снешка који се из дворишта сеоске куће одметнуо у шуму и тамо упознао шумске житеље и освојио их својом необичном добротом која је наставила да зрачи и након његовог одласка са земље.