Вечерња молитва, Митрополит Антоније Блум

Већина нас ступа у ноћ починка; одлажемо напоре дана, умор, немире, напетост, забринутост. Све то одлажемо на прагу ноћи и ступамо у заборав. У овом забораву ми смо незаштићени; током тих ноћних часова, једино Господ може да нас прекрије Својим крилом. Он има моћ да наша срца огради од онога што може изненада да груне из наших још неочишћених, непросветљених и неосвећених дубина. Он има моћ да огради наше мисли и наше снове, да спасе наша тела.

Ми ћемо ступити у ноћни починак, али пре тога – сетимо се оних који ступају у ноћ препуну немира.

У болници или болничкој соби постоје људи који неће заспати зато што имају болове, зато што им је страшно и зато што брину за своје вољене, међу којима неки заједно са њима носе бреме њихове болести, док ће други осиротети њиховом смрћу.

Неки људи су у усамљеништву тамнице; неки од њих су млади, а негде изван зидина постоји девојка коју воле, постоје њихова деца и пријатењи, постоји слобода и постојала је нада – а сада више ништа није преостало.

Постоје и такве тамнице где су ноћи ужасне, где ће сада почети саслушања; она ће потрајати током дугих часова, до глувог доба ноћи; некога ће тући, неко ће бити изложен мучењу. Они ће се вратити у своје ћелије, лишени снаге, и ући ће у дан у којем неће бити радости, него само страх пред будућом ноћи. Ноћ се сада затвара над њима и страх обавија и њихово тело и њихову душу.

Осим тога, у свим градовима постоји бучна ноћ, ноћ кафана, ноћ хазардних игара, ноћ пијански, ноћ у којој ће младићи и девојке изгубити своју чистоту; ноћ када ће супружници, заборавивши на љубав и обузети само жудњом, бити груби једни према другима.

Постоје људи који ће изгубити част и којима ће ујутру бити тешко да се пробуде.

Постоје и они који све ово користе, који се опијају, који заводе, који трују наркотицима, они који се смеју демонским смехом, не схватајући да се решава њихов вечни удео.

Оне – нека сачува Господ, а ове – нека Бог помилује!

У овој ноћи постоје и они који ће стати пред Бога: мајка крај детињег узглавља, жена или муж поред умирућег супружника, постоје и сви они, који ће ноћ посветити молитви. Постоји у њој и дечак који је као једанаестогодишњак отишао из Москве, рекавши мајци: „Бог ме позива да се молим у шуми“. Прошло је већ пет година, он је сам у шумском честару, међу снеговима љуте руске зиме.

И коначно, колико других! У овој ноћи неће заспати лекар, медицинска сестра ће се борити са сном. Постоји читав свет живота и страдања, и наде, и смрти... и радости, и божанског присуства; све то постоји у овој ноћи.

Пре него што се препустимо одмору, заблагодаримо Богу на свему што нам шаље и замолимо Га да се – док ми, заборавивши на све, будемо спавали – опомене страдалних тела: како болесника, тако и проститутке, како детета, тако и старца; како затвореника кога саслушавају, тако и онога који га саслушава; како онога који користи туђу слабост, тако и онога који се сломљен својом слабошћу; онога који стоји пред Богом у својој ватреној борби између живота и смрти света. Нека све њих Он помене у Свом Царству, нека дође мир, и праштање, и милост. Нека ужас не буде крај, него нови почетак. Нека се Онај, Који је пред лицем издаје упознао највећу страхоту у Гетсиманској ноћи, сети свих оних за које ноћ неће постати ноћ починка и одмора. Нека Он помене и нас, рањиве и незаштићене; ми се предајемо у Његове руке са вером и надом, с радошћу због тога што га љубимо по мери својих сила, и што Он нас љуби све до Крста и Васкрсења. Амин.

Текст преузет из књиге Господе, научи ме молити се! Савремени човек у потрази за молитвом, Образ светачки, Београд 2021.