Večernja molitva, Mitropolit Antonije Blum

Većina nas stupa u noć počinka; odlažemo napore dana, umor, nemire, napetost, zabrinutost. Sve to odlažemo na pragu noći i stupamo u zaborav. U ovom zaboravu mi smo nezaštićeni; tokom tih noćnih časova, jedino Gospod može da nas prekrije Svojim krilom. On ima moć da naša srca ogradi od onoga što može iznenada da grune iz naših još neočišćenih, neprosvetljenih i neosvećenih dubina. On ima moć da ogradi naše misli i naše snove, da spase naša tela.

Mi ćemo stupiti u noćni počinak, ali pre toga – setimo se onih koji stupaju u noć prepunu nemira.

U bolnici ili bolničkoj sobi postoje ljudi koji neće zaspati zato što imaju bolove, zato što im je strašno i zato što brinu za svoje voljene, među kojima neki zajedno sa njima nose breme njihove bolesti, dok će drugi osiroteti njihovom smrću.

Neki ljudi su u usamljeništvu tamnice; neki od njih su mladi, a negde izvan zidina postoji devojka koju vole, postoje njihova deca i prijatenji, postoji sloboda i postojala je nada – a sada više ništa nije preostalo.

Postoje i takve tamnice gde su noći užasne, gde će sada početi saslušanja; ona će potrajati tokom dugih časova, do gluvog doba noći; nekoga će tući, neko će biti izložen mučenju. Oni će se vratiti u svoje ćelije, lišeni snage, i ući će u dan u kojem neće biti radosti, nego samo strah pred budućom noći. Noć se sada zatvara nad njima i strah obavija i njihovo telo i njihovu dušu.

Osim toga, u svim gradovima postoji bučna noć, noć kafana, noć hazardnih igara, noć pijanski, noć u kojoj će mladići i devojke izgubiti svoju čistotu; noć kada će supružnici, zaboravivši na ljubav i obuzeti samo žudnjom, biti grubi jedni prema drugima.

Postoje ljudi koji će izgubiti čast i kojima će ujutru biti teško da se probude.

Postoje i oni koji sve ovo koriste, koji se opijaju, koji zavode, koji truju narkoticima, oni koji se smeju demonskim smehom, ne shvatajući da se rešava njihov večni udeo.

One – neka sačuva Gospod, a ove – neka Bog pomiluje!

U ovoj noći postoje i oni koji će stati pred Boga: majka kraj detinjeg uzglavlja, žena ili muž pored umirućeg supružnika, postoje i svi oni, koji će noć posvetiti molitvi. Postoji u njoj i dečak koji je kao jedanaestogodišnjak otišao iz Moskve, rekavši majci: „Bog me poziva da se molim u šumi“. Prošlo je već pet godina, on je sam u šumskom čestaru, među snegovima ljute ruske zime

I konačno, koliko drugih! U ovoj noći neće zaspati lekar, medicinska sestra će se boriti sa snom. Postoji čitav svet života i stradanja, i nade, i smrti... i radosti, i božanskog prisustva; sve to postoji u ovoj noći.

Pre nego što se prepustimo odmoru, zablagodarimo Bogu na svemu što nam šalje i zamolimo Ga da se – dok mi, zaboravivši na sve, budemo spavali – opomene stradalnih tela: kako bolesnika, tako i prostitutke, kako deteta, tako i starca; kako zatvorenika koga saslušavaju, tako i onoga koji ga saslušava; kako onoga koji koristi tuđu slabost, tako i onoga koji se slomljen svojom slabošću; onoga koji stoji pred Bogom u svojoj vatrenoj borbi između života i smrti sveta. Neka sve njih On pomene u Svom Carstvu, neka dođe mir, i praštanje, i milost. Neka užas ne bude kraj, nego novi početak. Neka se Onaj, Koji je pred licem izdaje upoznao najveću strahotu u Getsimanskoj noći, seti svih onih za koje noć neće postati noć počinka i odmora. Neka On pomene i nas, ranjive i nezaštićene; mi se predajemo u Njegove ruke sa verom i nadom, s radošću zbog toga što ga ljubimo po meri svojih sila, i što On nas ljubi sve do Krsta i Vaskrsenja. Amin.

Tekst preuzet iz knjige Gospode, nauči me moliti se! Savremeni čovek u potrazi za molitvom, Obraz svetački, Beograd 2021.