"Дете моје..." Који наслов би више приличио овој књизи, испуњеној речима очинске љубави? Који други наслов боље описао тугу, муку и бригу једног митрополита за хиљаде младих које је упознао? Који други би могао лакше допрети до тебе, драги читаоче, да одагна сваку сумњу да се блаженопочивши митрополит Сисаније и Сијатисте Павле обраћа теби лично, био ти млад човек који тражи свој пут, или родитељ који с љубављу одгаја своје дете?

Дијалог је начин живота! Разговарам – зашто? Зато што други постоји! И тог другог сам одабрао да живим са њим, а и он је слободно изабрао да живи са мном. Поштујем његову слободу...

Разговарам јер му верујем. Верујем његовој личности, верујем његовој истини, верујем његовој љубави. Не плашим га се, не плашим се његовог мишљења, не плашим се чак ни његовог противљења, јер управо у томе је његова слобода – да буде свој и да може да живи са мном, али да остане другачији од мене! Разговарам, дакле, јер очекујем да његово виђење света обогати моје, да сазнам више о животу, о свету, о нашем односу.

Кроз дијалог прихватамо да ни у чему нисмо сасвим довољни сами себи. Ко може рећи да зна све? Ко може рећи да и други нема нешто драгоцено за нас? Шта би могао бити темељ љубави ако не могућност да се међусобно допуњујемо у свим областима и на свим нивоима?