Protoprezviter Mihail Kardamakis, Pravoslavna duhovnost

Mitropolit Kalist Ver svedoči da "izvorno čovekovo biće nije egocentrično, već ekocentrično. Ja se ne pojavljuje kao πρόσωπον - ličnost sve dok ja, po liku Svete Trojice, nije okrenuto licem prema drugima, dok im ne pogledam u oči i ne dozvolim njima da pogledaju u moje... Ako se odvažimo da zaista budemo 'kopije Trojice', moći ćemo da preokrenemo svet".

Stoga su Kalistove oči bile okrenute ka svim narodima, pa tako i prema srpskom. Bio je prijatelj srpskih teologa sa kojima se susretao na teološkim skupovima, a Srbiju je često posećivao. Samo na Kosovu i Metohiji je bio tri puta, a prvi put daleke 1971. godine tamo išao autobusom sa grupom hodočasnika. "Srbija je od 14. veka bila mesto martirijuma... Sećanje na Kosovo treba da nastavi da cveta. To je jedan od najlepših darova Pravoslavne Crkve svetu - osećaj lepote kao Božijeg svojstva i svojstva hrišćanskog života". Tako je Kalist govorio na redstavljenju monografije Hrišćansko nasleđe Kosova i Metohije, 14. februara 2016. godine u Oksfordu koju je on i organizovao.

(iz Uvodnog slova Episkopa Maksima zapadno američkog)

Potresno svedočanstvo o hrabrim i odvažnim kćerima Srbija koje su branile obraz i čast svog naroda u Prvom svetskom ratu, o kojima je svetska štampa pisala sa divljenjem, a čuveni francuski generali, poput Franše D’Eperea, u njima videli veliku uzdanicu za odbranu od neprijatelja. Svetska štampa donosila je njihove slike na svojim naslovnim stranama i sa divljenjem izveštavala o junačkim podvizima velike Milunke Savić, srpske Jovanke Orleanke, i Sofije Jovanović, čuvene braniteljke Beograda.Antonije Đurić pripoveda nam o podvizima i junaštvu odvažne Vasilije Vukotić, ćerke serdar Janka Vukotića, Nataliji Bjelajac, hrabroj Slovenki koja je napustila rodni Maribor i pošla da brani srpsku zemlju. Tu su i priče o Marici Savić, Milosavi Perunović, Lenki Rabasović i mnogim drugim heroinama koje su preživele sve strahote Albanije i hrabro zakoračile na Solunski front, kako bi učestvovale u oslobađanju svoje voljene otadžbine….

Ja sam ih gledao i na ratištu, s puškom i bombom u ruci, i u bolnicama, u kojima su na materinske i sestrinske grudi privijale ranjene junake, i u povlačenju kroz neprohodne albanske gudure, gde se na nemoćne i slomljene bolom pucalo u leđa iz zaseda, i u kojima semasovno umiralo od gladi i zime… Gledao ih i divio im se! Ni straha, ni kolebanja, ni suza, ni uzdaha! Nije bilo žrtve koju one ne bi mogle da podnesu za svoju otadžbinu. To su odvažne kćeri Srbije, majke i sestre junaka sa Cera i Kolubare, mojih ratnih drugova, kojima je otadžbina bila preča od života i koje su, birajući između poniženja i smrti – izabrale smrt…
   - Anri Barbi, francuski književnik

Knjiga je posvećena svoj deci sveta i onima kojisvet gledaju očima deteta, sa molitvenim željama da i oni, kao svetitelji, zavole i štite svu tvorevinu: ljude, drveće, cveće, vodu, životinje i ptice…

Nekada su svetitelji učili narod kako da očuva prirodu. O tim divnim podvižnicima, od najstarijih vremena do naših dana, govori se u ovoj prelepoj knjizi, koja će vas dirnuti, raznežiti, začuditi, ali i mnogo čemu dobrom i korisnom naučiti.

Izdavač: Samostalni izdavač Gajo Gajić
Strana: 259
Povez: meki
Pismo: ćirilica
Format: 14 x 21 cm
Godina izdanja: 2013

 

Autor: Starac Emilijan Simonopetritski

Godina: 2021.

Prevod sa grčkog: Maja Rašović

Strana: 43

Format: meki povez, 16 cm

Sadržaj:

1.       Priđite primite svetlost
2.       Vaskrsenje Tvoje
3.       Hristos vaskrse
4.       Kanon Pashe, prva i treća pesma
5.       Ipakoj
6.       Kanon Pashe, četvrta, peta i šesta pesma
7.       Kondak Pashe
8.       Kanon Pashe, sedma i osma pesma
9.       Kanon Pashe, deveta pesma
10.   Svjetilen
11.   Hvalitne stihire
12.   Pashalne stihire
13.   Slava: Vaskrsenja je dan
14.   Pričasten: Telo Hristovo

Srpsko bogosluženje Vladimira Vukašinovića čini dvanaest studija iz liturgijske teologije i prakse kod Srba, različite tematske sadržine.

Potresno svedočanstvo o stradanju Srba u "Žutoj kući" (Burelj, Albanija). Prve podatke o tome prosledio je Johan, Nemac kome je presađeno srpsko srce, još daleke 2003. godine. Snovi njegovog donora vodili su ga od Italije, preko Kosova do Albanije... Roman je napisan po istinitom događaju. Specijalno priznanje Akademije "Ivo Andrić" za roman