Iz podvižničkog i isihastičkog svetogorskog predanja

U ovoj knjizi, Starac Emilijan tumači žitije Svetog Nila Kalabrijskog i kroz tumačenje žitija pruža životvorne pouke monasima, kojima je knjiga i namenjena.

Žitije prepodobnog Nila Kalabrijskog, nazvanog Novi, najverovatnije je napisao jedan od njemu bliskih učenika. I pored toga, biograf nam ne daje podatke o godini rođenja ni upokojenja Prepodobnoga, niti druge konkretne datume. Na osnovu mermerne ploče, koju je iguman manastira Kriptoferi, Nikolaj, ugradio u kapelu posvećenu ktitorima, zaključujemo da se prepodobni upokojio 1004. godine. Prepodobni je, dakle, živeo između 10. i 11. veka. Prema drugoj glavi njegovog Žitija, rodio se u Risijanu Kalabrijskom, gradu koji je Presveta Bogorodica osobito štitila. Bio je dar Božiji roditeljima, koji su ga zauzvrat sa radošću prineli da služi u hramu Presvete Bogorodice. Naš Svetitelj naziva se Novi u odnosu na prepodobnoga Nila iz 5. veka, ali drevan je jer postoje mnogi noviji svetitelji, čak i ovde, u Svetoj Gori. Svetitelj je živeo prirodno i jednostavno, kao i svi drugi ljudi, ali je istovremeno imao i sposobnost da sluša glas Božiji. U liku njegovom vidimo čoveka koji želi da živi podvižnički život.


Na prvoj stranici knjige izdvojili smo jednu misao: „Monah je najjači čovek na celom svetu. Sve može da učini pomerivši samo prst. I demoni ga se plaše i Svetitelji mu služe; sve je u njegovim rukama. Ali može da postane i jedno nemoćno, anemično stvorenje. Šteta je da budemo takvi!“

Autor: Ivan. V. Popov

Izdavač: Otačnik, Beograd

Potresno svedočanstvo o hrabrim i odvažnim kćerima Srbija koje su branile obraz i čast svog naroda u Prvom svetskom ratu, o kojima je svetska štampa pisala sa divljenjem, a čuveni francuski generali, poput Franše D’Eperea, u njima videli veliku uzdanicu za odbranu od neprijatelja. Svetska štampa donosila je njihove slike na svojim naslovnim stranama i sa divljenjem izveštavala o junačkim podvizima velike Milunke Savić, srpske Jovanke Orleanke, i Sofije Jovanović, čuvene braniteljke Beograda.Antonije Đurić pripoveda nam o podvizima i junaštvu odvažne Vasilije Vukotić, ćerke serdar Janka Vukotića, Nataliji Bjelajac, hrabroj Slovenki koja je napustila rodni Maribor i pošla da brani srpsku zemlju. Tu su i priče o Marici Savić, Milosavi Perunović, Lenki Rabasović i mnogim drugim heroinama koje su preživele sve strahote Albanije i hrabro zakoračile na Solunski front, kako bi učestvovale u oslobađanju svoje voljene otadžbine….

Ja sam ih gledao i na ratištu, s puškom i bombom u ruci, i u bolnicama, u kojima su na materinske i sestrinske grudi privijale ranjene junake, i u povlačenju kroz neprohodne albanske gudure, gde se na nemoćne i slomljene bolom pucalo u leđa iz zaseda, i u kojima semasovno umiralo od gladi i zime… Gledao ih i divio im se! Ni straha, ni kolebanja, ni suza, ni uzdaha! Nije bilo žrtve koju one ne bi mogle da podnesu za svoju otadžbinu. To su odvažne kćeri Srbije, majke i sestre junaka sa Cera i Kolubare, mojih ratnih drugova, kojima je otadžbina bila preča od života i koje su, birajući između poniženja i smrti – izabrale smrt…
   - Anri Barbi, francuski književnik

Autor: Arhimandrit Emilijan
Prevod sa grčkog: Maja Rašović
Štampa: tvrd povez, format B8
Strana: 375

Format: meki povez, 21 х 13 cm
Strana: 109

Ovo su priče iz svakodnevnice koje nam pomažu da shvatimo da ni čaša vode, data u ime Hristovo, nikome od nas neće propasti.