Hristos je duga u oblaku, Zdravko Peno

Strana: 386
Povez: tvrdi
Pismo: ćirilica
Format: 15,5 x 21 cm
Godina izdanja: 2018

Potresno svedočanstvo o hrabrim i odvažnim kćerima Srbija koje su branile obraz i čast svog naroda u Prvom svetskom ratu, o kojima je svetska štampa pisala sa divljenjem, a čuveni francuski generali, poput Franše D’Eperea, u njima videli veliku uzdanicu za odbranu od neprijatelja. Svetska štampa donosila je njihove slike na svojim naslovnim stranama i sa divljenjem izveštavala o junačkim podvizima velike Milunke Savić, srpske Jovanke Orleanke, i Sofije Jovanović, čuvene braniteljke Beograda.Antonije Đurić pripoveda nam o podvizima i junaštvu odvažne Vasilije Vukotić, ćerke serdar Janka Vukotića, Nataliji Bjelajac, hrabroj Slovenki koja je napustila rodni Maribor i pošla da brani srpsku zemlju. Tu su i priče o Marici Savić, Milosavi Perunović, Lenki Rabasović i mnogim drugim heroinama koje su preživele sve strahote Albanije i hrabro zakoračile na Solunski front, kako bi učestvovale u oslobađanju svoje voljene otadžbine….

Ja sam ih gledao i na ratištu, s puškom i bombom u ruci, i u bolnicama, u kojima su na materinske i sestrinske grudi privijale ranjene junake, i u povlačenju kroz neprohodne albanske gudure, gde se na nemoćne i slomljene bolom pucalo u leđa iz zaseda, i u kojima semasovno umiralo od gladi i zime… Gledao ih i divio im se! Ni straha, ni kolebanja, ni suza, ni uzdaha! Nije bilo žrtve koju one ne bi mogle da podnesu za svoju otadžbinu. To su odvažne kćeri Srbije, majke i sestre junaka sa Cera i Kolubare, mojih ratnih drugova, kojima je otadžbina bila preča od života i koje su, birajući između poniženja i smrti – izabrale smrt…
   - Anri Barbi, francuski književnik

Strana: 482
Povez: tvrdi
Pismo: ćirilica
Format: 15,5 x 21 cm
Godina izdanja: 2010

Kurs patrologije, knjiga 1 – A. I. Sidirov, 177 str.

Glava 1.

O tome da je dužnost pravoslavnih hrišćana da se često pričešćuju Božanskim Telom i Krvlju Gospoda našeg.

Svim pravoslavnim hrišćanima zapovest o čestom pričešćivanju daje se, kao prvo, vladičanskim zapovestima Gospoda našega Isusa Hrista, kao drugo, delima i pravilima svetih Apostola i sveštenih Sabora, kao i svedočanstvima božanstvenih Otaca, kao treće, samim rečima, činom o sveštenodejstvom svete Liturgije, i najzad, kao četvrto, samim Svetim Pričešćem …

Oni koji su živeli sa starcem Emilijanom u vreme kada se njegovo bratstvo nakon odlaska sa Meteora preselilo u manastir Simonopetru, sačuvali su u srcima sećanja na razgovore u kojima je starac izlagao svoje pouke duhovnim čedima.

Starac je često bez ikakve pripreme govorio o svojim omiljenim temama ili o onome što se odnosilo na svakodnevni život u manastiru. Ali, naročito je voleo da tumači žitije nekog svetitelja, na primer prepodobnog Nila Kalabrijskog, ili neko svetootačko štivo.
Tako je jednom počeo da tumači podvižničke pouke ave Isaije. Bio je to odličan izbor jer taj tekst veoma dobro izlaže učenje prvih egipatskih monaha četvrtog i petog veka.

Svojim tumačenjem on veoma precizno izražava duhovno predanje Crkve. Kao i svi veliki savremeni svetogorski duhovnici, starac Emilijan nije izlagao ništa svoje. Ništa nije dodavao, nije unosio nikakve novine. On je jedino prenosio ono nasleđe koje je došlo do nas od prvih vekova monaštva, ali je u njegovim ustima to učenje zadobijalo potpuno novi život i izuzetnu aktuelnost. To nije bilo naprosto prepričavanje, već izraz onoga što je sam starac Emilijan, vođen Duhom Svetim, iskusio. Kako je Duh Koji ga je vodio isti Onaj Koji je u davnini nadahnjivao avu Isaiju i sve drevne oce, između starčevih reči i drevnih tekstova vlada potpuno saglasje, zadivljujuća harmonija.

Čitaocima ove knjige želimo da osete kako se živa reč starca Emilijana sa tih stranica izliva u njihova srca, čas kao sladosna rosa koja osvežava mirom i radošću Svetog Duha, čas kao varnica koja rasplamsava usrđe i žarku želju da služimo našem voljenom Gospodu.