Đedo, Maja Kovačević

Izdavač: Nova Iskra
Strana: 218
Povez: meki
Pismo: ćirilica
Format: 20 cm
Godina izdanja: 2016

Strana: 650
Povez: tvrdi
Pismo: ćirilica
Format: 15,5 x 21 cm
Godina izdanja: 2010

Najdublje čovekovo naznačenje se neprestano neguje u svetoj Liturgiji, jer je, shodno rečima sv. Irineja Lionskog, "naša vera saglasna s Evharistijom, a Evharistija potvrđuje našu veru". Zbog toga, niko ne bi smeo da poklekne u borbi za spasenje, tako da svaki vernik treba svoje mesto u Crkvi da opravda, kako smirenjem pred velikom tajnom pobožnosti, tako i bespoštednom borbom za čistotu vere i Predanja. Neophodno je uvek i iznova potvrđivati veru Otaca pred licem Spasitelja Hrista, s obzirom na to da se pitanja vere tiču, ne nekog sporednog životnog koloseka, nego puta koji vodi u večni život. Davno je rečeno: "Nije se igrati sa večnošću".

Monahinja Magdalina iz Eseksa, u knjizi „Razgovori s decom“ prenosi svoje decenijsko iskustvo u radu s decom, na izuzetno zanimljiv i pitak način.

"Dete moje..."

Koji naslov bi više priličio ovoj knjizi, ispunjenoj rečima očinske ljubavi? Koji drugi naslov bolje opisao tugu, muku i brigu jednog mitropolita za hiljade mladih koje je upoznao? Koji drugi bi mogao lakše dopreti do tebe, dragi čitaoče, da odagna svaku sumnju da se blaženopočivši mitropolit Sisanije i Sijatiste Pavle obraća tebi lično, bio ti mlad čovek koji traži svoj put, ili roditelj koji s ljubavlju odgaja svoje dete?


Njegovo očinsko "Dete moje" nedostaje više nego ikada.

Srpsko bogosluženje Vladimira Vukašinovića čini dvanaest studija iz liturgijske teologije i prakse kod Srba, različite tematske sadržine.

O. Aleksandar Šmeman se, bogoslovski hrabro i čestito, sa velikom crkveno-pastirskom ljubavlju, hvata u koštac sa svim gorućim pitanjima savremenog sveta: od pitanja samoizolovanosti i pasivizovanosti Hrišćana usred mora posthrišćanske svakodnevnice, preko pitanja istorijskih promašaja, grehova i zabluda pravoslavnog istorijskog sveta i civilizacije, pitanja nespojivosti hrišćanske bogočovečanske antropologije sa antropologijom ateističkog humanizma, pitanja bogoslovske kritike sekularnog idopoklonstva Kulturi kao psevdoreligijskoj zameni za izgubljenu veru i Crkvu, sve do pitanja neophodnosti nove sveočanske misije Pravoslavne Crkve u savremenom svetu.

On se, u svojoj bogoslovskoj kritici, nijednog trenutka ne uznosi nad „posthrišćanskim svetom“, već, naprotiv, sastradavajući sa njim, jer je to svet našeg istorijskog življenja, pokušava da odgonetne i dubinski rastumači njegovu tajnu u svetlu Jevanđelja i Predanja Crkve, u svetlu Hrišćanstva kao novog načina života – života u Hristu, nebeskog življenja koje je ušlo, i svagda iznova ulazi, u istorijski život (Diognetu, I, 1), da ga isceli, obnovi i prosvetli, da ga zakvasi kvascem Carstva Božijeg, kvascem života nestvorenog i večnog.

(odlomak iz knjige)