Tumačenje na knjigu postanja i knjigu izlaska, Sveti Jefrem Sirin

Strana: 328
Povez: tvrdi
Pismo: ćirilica
Format: 13 x 18cm
Godina izdanja: 2015

Sadržaj ove knjige čini osam zasebnih poglavlja, i to: Čovek-svet-Crkva u Liturgiji, Liturgija kao Domostroj Božji, Liturgija – Tajna Carstva Božijeg, Liturgija – Mali Vhod i Trisveta pesma, Liturgija Velikog Ulaska, O Anafori – Kanonu Evharistije, O Anafori – Epikleza i Liturgija – Pričešće. Još u ovoj knjizi postoji Dodatak: Evharistijska Eklisiologija.

Blažena starica Makrina (u svijetu Marija Vasopulu), igumanija manastira Panagije Odigitrije blizu grada Volosa, duhovno je čedo starca Josifa Isihaste (+1959) i starca Jefrema Filotejskog (Arizonskog). Starica je više od trideset godina – od 1963. do 1995. rukovodila manastirom koji je osnovan po blagoslovu velikog starca Josifa Isihaste. Zadobila je mnogobrojne duhovne darove i udostojila se visokih duhovnih stanja.

Starica Makrina se upokojila u Nedelju svih Svetih, 22. maja /4. juna 1995. Nekoliko dana pred smrt stalno je viđala Bogorodicu u svojoj keliji. Iz njenog manastira izašle su monahinje koje su preporodile nekoliko grčkih manastira, a sestre iz tih obitelji poslate su u Ameriku. Starac Jefrem je sve vrijeme težio da naseli svoje manastire sestrama iz Portarije, jer su te monahinje prošle jedinstvenu duhovnu školu i bile su veoma duhovno iskusne. Danas u Grčkoj arhiepiskopiji Severne Amerike već ima 11 ženskih manastira i svaki od njih vodi poreklo od starca Josifa Isihaste.

Ova knjiga koju je napisao poznati kraljevački dečji pesnik i pisac Miloje Radović jeste poema koja kroz sedam poglavlja na najnežniji način pripoveda bogatu istoriju svete Žiče, zadužbine kralja Stefana Prvovenčanog i centra Srpske pravoslavne crkve. Stihove ove knjige prate ilustracije slikara Bojana Miljkovića, koje ovu knjigu čine još upečatljivijom, bogatijom i prilagođenijom i najmlađim uzrastima.

Najdublje čovekovo naznačenje se neprestano neguje u svetoj Liturgiji, jer je, shodno rečima sv. Irineja Lionskog, "naša vera saglasna s Evharistijom, a Evharistija potvrđuje našu veru". Zbog toga, niko ne bi smeo da poklekne u borbi za spasenje, tako da svaki vernik treba svoje mesto u Crkvi da opravda, kako smirenjem pred velikom tajnom pobožnosti, tako i bespoštednom borbom za čistotu vere i Predanja. Neophodno je uvek i iznova potvrđivati veru Otaca pred licem Spasitelja Hrista, s obzirom na to da se pitanja vere tiču, ne nekog sporednog životnog koloseka, nego puta koji vodi u večni život. Davno je rečeno: "Nije se igrati sa večnošću".

O. Aleksandar Šmeman se, bogoslovski hrabro i čestito, sa velikom crkveno-pastirskom ljubavlju, hvata u koštac sa svim gorućim pitanjima savremenog sveta: od pitanja samoizolovanosti i pasivizovanosti Hrišćana usred mora posthrišćanske svakodnevnice, preko pitanja istorijskih promašaja, grehova i zabluda pravoslavnog istorijskog sveta i civilizacije, pitanja nespojivosti hrišćanske bogočovečanske antropologije sa antropologijom ateističkog humanizma, pitanja bogoslovske kritike sekularnog idopoklonstva Kulturi kao psevdoreligijskoj zameni za izgubljenu veru i Crkvu, sve do pitanja neophodnosti nove sveočanske misije Pravoslavne Crkve u savremenom svetu.

On se, u svojoj bogoslovskoj kritici, nijednog trenutka ne uznosi nad „posthrišćanskim svetom“, već, naprotiv, sastradavajući sa njim, jer je to svet našeg istorijskog življenja, pokušava da odgonetne i dubinski rastumači njegovu tajnu u svetlu Jevanđelja i Predanja Crkve, u svetlu Hrišćanstva kao novog načina života – života u Hristu, nebeskog življenja koje je ušlo, i svagda iznova ulazi, u istorijski život (Diognetu, I, 1), da ga isceli, obnovi i prosvetli, da ga zakvasi kvascem Carstva Božijeg, kvascem života nestvorenog i večnog.

(odlomak iz knjige)